Наша књижевност

а ата а а ЕУ

Месеци 581

сузе, плач, страх. Како ја могу да будем као друга деца, кад је код нас у кући сасвим друкчије» Кад је мој отац таква кукавица, да га свакодневно поново треба тешити2..,

Еугенија је слушала бледа, отворених устију. Не, таквих разговора није било у њеним књижицама за добру децу: само цвеће, жабице и славуји, ништа друго, пре рата... По други пут тога дана срце се у њој тешко покренуло, као плод у утроби материној. Положила је главу на сто — „ходи к мени“ —- замолила ју је тихо. Скрушена Антосја се ћутећи приближила и невешто помиловала мајку по коси. За вратима отац је писао на машини, озбиљно и предано куцао је слова.

"Те ноћи је месец био мали и удаљен. Као бела, прецветала бела рада, спуштао је у сан један зрак светлости за другим. Еугенија је усред ноћи била сама, сама са удаљеним, невиним месецом, који није изражавао никаква права на њу, као да ју је и живот избегавао. Антка се трзала у сну и хркала, она је не знајући упијала у себе месец кас велики котур одвратног, љигавог сапуна, који се топи у мале мехуриће. На усне јој је изашла густа пљувачка, Владислав је спавао мирно, измучен страхом и радом, није осећао додире месеца, нити је чуо како са месецом заручена црна мачка отегнуто мауче у ноћи.

Пироги су престали добро да се састављају, чорбе су биле пресољене — праскао је Владислав и уздисао је као над лирским стихом —" загорело млеко није могло да се сакрије чак ни у јакој кави. На клину су висиле прљаве крпе, неопране кошуље су се мотале под столом, Владислав, пун достојанства, свађао се је око незакрпљених чарапа, у неопрана окна забринуто и тужно куцале су љубичасте и беле петуније.

Сећање на Јежиа, на љубав са њим, на пужасто поврнуто младо лишће папрати, затворено над њеном главом, растрзало је Еугенију, као што је месец растрзао њену ноћ, Од оног дана није видела Лудвику, није хтела пребацивања и прекоре за своју лакомисленост да слуша ни од кога другог, до од Јежиа једино. Лудвика се није појављивала, сматрала је то за неку врсту казне. А Еугенија, треба сама да попусти, овако напуштена од свих. Јежи није писао, престао је да је наговара. Доста му је било дчекивања пред прагом њеног живота и преклињања невидљивих сила да је спасу, Нису то више за њу певале сеоске, пољске птице, Овај скривени, несигурни живот, окружен бодљикавом жицом одрицања и забрана, уздизао се за њу само онда кад је из града он бдио над њим, скоро условљен његовим присуством у писмима, у сновима, у тако ретким сусретима. Иако далек, ипак је био, постојао је, а сада га више нема и живот је постао глух, без дражи, без капље росе.

Дан је некако пролазио, освртале су се за маслом и јајима жене из села, једном је дошла „фолксдојчерка“ преко пута, која овде про: води лето са децом — Владислав се обрецкивао нестрпљиво, али ни-

Ири 6

+

АИ