Наша књижевност

.

Ма Уа рај Ро Ири ве у па у еј

=

582 Наша књижевност

шта ту није могао да учини. Недостајао је Јежи и његов савет појављивала се газдарица, у вуненом капуту иако је била врућина, са мноштвом седих увојака над челом, да се пожали на мужа. Једино се Еугенија није могла ни на шта да жали. Вешто је морала да скрива смрт најближих и да буде весела, пошто су само Јевреји били тужни и имали престрашена лица. Тако су мислили село и паланка У тим лаганим збијеним траговим дана требало је још затворити и сместити отсуство Јежиа, живо као јулска жега. Кад би почињала да размишља о њему, неизбежно се предавала ноћи и месецу. Већ рано пред вече дан се покривао густом кором ноћи, рапавом од звезда и изненадних узбуђења.

Једне вечери Владислав се вратио раније са картања код властелина. Са бучном треском је отворио врата; пио је ракију, помислила је Еугенија, и намрштена лица чекала шта ће бити. Неочекивано и нимало прекорно је рекао:

— Ако те мучим и дражим, има ли шта лакше-него отпутовати» Ми ћемо се већ некако снаћи.. —- „Лудвика му је рекла“, потресло је Еугенију. — И додао је поверљиво, спуштајући глас: — Ти никада ниси умела мене да оцениш, мој рад... — А то мање више значи: зашто сам се оженио тобом...

—- Јеси ли се виђао са Лудвикомр — викнула је,/а када је покретом главе одговорио одречно, одгурнула је тањир са макаронама и изишла у спаваћу собу, не постављајући му даља питања.

Владислав је с неверицом погледао у натмурене, стиснуте Анткине образе.

— Ти тучеш моју мачку, зар ти није довољно што нас мучиш.

Мислио је да ће на Анткин крик Еугенија истрчати из собе, али није давала ни знака да нешто чује. Владислав је узео још сира. Ситнг Анткине сузе су поквасиле макароне.

Еугенија је чула крик и плач, Помислила је да у том јеврејском мужу за њу нема никаквог ослонца. У мужу, због кога је Јежиу до зволила да оде. Више му то неће дозволити, о, не! У уобразиљи, набујалој од суза, родило се за њега писмо, просто, састављено од неколико речи, Долазим. Да, не треба се скривати за голи бедни живот (а и он вреди као најређи драги камен) без осећајног циља, да се њиме никад не огледаш, да не стекнеш унутрашњу сагласност а да ти они за које се подноси жртва никад ништа не признају. Владислав јој је данас јасно изнео свој став. Жртвовати се за фикцију, то за: иста не ваља. И исто тако није ни паметно. Те зле, неоправдане Владислављеве речи, то је за њу велико олакшање, Седела је помирена са својој судбином и негдом коју је досад тако оштро угушивала, мирно скрстивши руке на коленима. Рани месец се кратким прамено- . вима расцвркутао по зидовима као птица. Инстинктивно је помислила да треба да навуче завесу, ма да се данас није бојала младог месеца који се надима слободом путовања.