Наша књижевност

Месеци ' 583

Неко је ргзговетно закуцао у врата. Против воље је устала и отворила. У вратима су стајала четири тамно-плава полицајца. Одмах је знала зашто су дошли, Задихана је викнула: „Владек!'“ Мерећи је, прешли су погледи полицајаца по њој, по грудима, по уплаканом лицу, као да на целом свету плачу само Јеврејке. Обузела ју је студен. Неприметно се повукла и скоро не отварајући уста шапнула Антки: „Код тетке“, после чега се немарно вратила у собу.

— Господине Орчик, ви станујете са Јеврејкомг — испитивао је најдебљи међу њима, сав црвен од важног осећања да овом поштеном Орчику чини непријатност.

Владислављеве руке су задрхтале у ваздуху. Полицајци и Еугенија су се са напрегнутошћу загледали у њега.

— Не само моја жена. Ја сам исто тако Јеврејин. Рекао је разговетно и мало се исправио, да би изгледао виши или да би савладао грч храбрости.

— Шта, шта кажете» — замуцао је зачуђени полицајац, али се већ сналазио у промењеној ситуацији, С лица му је одмах нестао осмех саосећања, замењен изразом ликовања над таквом нечувеном глупошћу. Већ је заједно са колегама завиривао да види какве то прње имају ти Јевреји.

— Изволите се обући, имам наређење да вас обоје спроведем у станицу — рекао је уљудно и самоуверено, пошто је Орчик сам признао... Лутајући по столу, полицајчева рука је наишла на лутку са откинутом ногом. Од озбиљних, тужних, стиснутих мужевљевих уста, који се храбро држао — изгледало је као да није жалио свој храбри чин — Еугенија се окренула у правцу кујне, али није више видела никога, само је над лампом упорно зујала мува дебела као бумбар. С осмехом и некако туђим стиснутим срцем узела је у руку ташну, у којој је блистао брилијант жућкаст као рани месец, али непотребан, пошто су дошла одједном четворица, неизбежних. У тешким капутима изашли су обоје преко веранде, у друштву тамно-плавих полицајаца, равнодушних од првог тренутка и само зачуђених што још не чују молбе,

Антка, која је чучнула испод прозора, видела је како су их извели, јадне, бледе и као смрзнуте у тешким, зимским капутима. Видела је светао мајчин осмех у правцу кујне, израз олакшања, одахнућа, скоро слободе, када је, предвођена и праћена полицијом, изашла из свога привременог дома у туђу ноћ, ноћ хитаца.

Када су се изгубили, Антка је скичећи као прасе, истрчала на пут. Нико је није чуо, станови су били затворени, и шуњајући се, сишла је у страну, у поље. У том истом тренутку два полицајца су се вратила да обезбеде стан; хтели су да се виде са домаћином, да му пребаце што је држао Јевреје, када је то забрањено, да потраже и дете, била је тамо нека лутка, Антка, кад их је угледала, дала се у бекство,

==

мала