Наша књижевност

ДА

584 Е Наша књижевност

„Код тетке“, бучале су у њој мајчине речи, али није знала куда трчи, отклањајући оштро, туђе жито. Уморна пала је у жито, Месец је растао. Над самим њеним лицем занихало се шафранасто жути, страшни и равнодушни његов лик. Онесвестила се од страха. То вече се прекрило грозотом као око белом скрамом. Када се про: будила, задрхтала је од хладноће. Жито је било мокро од росе. Одједном се сетила зашто се ту налази. Над пољем је висила тишина, тамна као шума. Месец је растао, бивао све већи; немилосрдан, пловио је над тамном земљом у титравој роси и зауставио се баш над њом, над њеним скровиштем, осветљавао је, издавао. Речи су јој у нереду наврле на усне као пена.

—- Због мене. Код куће ништа нисам рекла. Испитивали су. Таква црна... Јежи... — задрхтала је преврнутих беоњача

Месец се укопао на једном месту, потамнео, огрезао у грозотама, лучио је отров, Бледо класје жита се нихало као метални шиљци, цео свет је постао један плави талас који шуми, на коме лежи задихана, ознојена девојчица. Осетила је да на многим местима те земље плачу тако као она, без суза — људи. Испружила је руке у вис, као да је хтела да малим својим шачицама заклони омрзнути месец, положила се лицем земљи и заспала. Вучен нитима светлости, месец се спуштао све ниже, док се није слио међу жито и зарио у меко, пешчано поље. Спавала је са месецом испод главе, узбуђена немирним сновима. Много пута те ноћи будила се и поново западала у сан, згрчена уз рапаво класје. Нешто је шуштало око њених ногу, сад око њене главе, можда пољски мишеви, а можда и пробуђене препелице престрашене као и она. Није се бојала; сазнавала је ослобођајуће осећања; за натприродне грозоте и престрашености знала је само од људи, није се бојала животиња. Није изашла из жита. Седела је тако цео дан до после подне, спавајући наизменично, или будећи се из обамрлости. Не сећајући се.

После подне, неки пар — било је недељно по подне — сакрио се недалеко од ње у житном густишу. Антка је чула непознате љубавне речи. Пузећи сва малаксала, изашла је из свог лежаја; мучили су је људи, људски гласови, чезнула је за миром, млеком и дугим плачем. Под самом међом, у малом јарку лежала је кртица са извр: нутим ногама. На трбуху мале животиње, светлијем од осталог дела коже, седела је велика, тамноплава, чаробно светла муха. Антка је одмах у једном трену схватила шта се догодило. Смрт, тај модри, непокретни трбушић, некако опуштен, избледео, а на њему некажњено

зи прождрљиво седи зеленкасто-тамно плава бљештава мува. „Код

тетке“, прошапутале су нечије речи као спасење. Тресући се од се: ћања, које је одједном оживело, потрчала је напред, пољем, а после путем. Пролазиле су поред ње нејасне кућице, хладњаци испреплетани треперавим сјајем пузавога пасуља, светле главице слеза укрућене и модре као главице поубијане деце, брзо су остајале назад, за