Наша књижевност

106 о Наша књижевност

што је рекао на Уралу, и као што ће рећи на Уни, Морави, Ебру, Тибру, Одри, Рајни — свуда.

__ Ти си антидржавни елемент, рече презриво Капетан.

__ Такве као што си ти треба на Јајинце, процеди Пуниша пун мржње.

—_ А ви сте најбаналнији тип белогвардејаца! Само сте задоцнили за двадесет и пет година, одговори им Коста.

Учитељ оћуткује. Боји се за сина, али му нешто не да да прекида препирку. Нека се истутњи младеж. ИМ тек кад свађа пређе у тешка вређања и кад се уморе од ње, он полако пређе на вести. А уме и најобичнију новост да занимљиво протумачи, да јој да дубљи смисао, да је доведе у везу са другим догађајима, па сви и нехотице пређу на спољну политику,

Нопријатне су, па ипак узбудљиве и занимљиве те вечери...

Дан је иначе обичан; био би готово идилски, да није окупације.

Ујутру, Рада једина одлази у цркву. Воли лепо појање, а сви калуђери овде добри су појци: Серафим и игуман из Фрушке Горе негују карловачко појање, а онај из Македоније и овдашњи монаси, све самоуци, вуку на старинско, онако како су научили од својих стараца. Навикла је да рано устаје, па отстоји јутрење; само не воли да је дуго. Серафим га због ње обично скраћује. У цркви готово никад никога нема, нарочито у радне дане, али млади архимандрит пева за њу, за „своју слатку девојчицу“, како 10] тепа у мислима. Сав се озноји као оперски певач, али зато добије награду, јер га Рада после похвали и шета с њим све до доручка.

Доручак је кад се појави капетан-Ђорђе који најдуже спава. После доручка, Рада се забавља мало са њим и обично се слатко смеје, Јер јој капетан прича неке глупаво-шаљиве анегдоте. Тада је Серафим врло нервозан; мучи га љубомора, не може да се среди и његови потчињени обично избегавају да му изиђу на очи, јер издаје наопаке и тешке наредбе. Смири се тек кад се Рада врати кући, у школу код учи“ теља. Тамо нема опасности; Серафим зна да Рада тамо чита књиге у лежанци под јабуком ако не ради са децом, или с Миром, Елвиром Костом. А Кости, зна он, ни на ум не пада да јој се удвара, него уче руски и он јој пуни главу с оно неколико брошура што их зна на изуст.

Ш

Поред све окупације и невоља што су се сручиле на народ, ови последњи дани пролећа као да су одређени за сањарије и љубав. Нарочито на планинама Руденице, с којих је видик тако далек и диван, да се човеку сва чула слију у једно једино, чуло погледа. Довољно је пети се пола часа изнад манастира, па да пред очима пукно сва лепота српске земље. Као да су вали, стотине стеновитих брда и шумовитих планина таласају се у свим правцима доклегол око не-