Наша књижевност

Идила у Руденици 107

зире, да најзад негде далеко ишчиле у магли која изгледа као кад се на далеко море гледа с високе планине.

Сав занесен том дивотом, Серафим би покаткад стајао читаве сате и у исто време мислио на Раду. Те две лепоте будиле су се у њему, сливале се у један занос.

Ма да је предао, откако је окупација, све послове око земље и натезање са сељацима Симиону, Серафим би понекад пошао на удаљене њиве само да се нагледа ових лепота, да се надише боровине и напије успут хладне горске воде. Понекипут би наговорио и Раду да пође с њим и тад је бивао безмерно срећан.

Тако је пошао с њом и ове суботе. У граду би било рано јутро, али овде у природи већ је одавно бујао живот дана. Рада се премишљала, али је Серафим облетао око ње, па је најзад пристала кад јој је рекао:

— Та хајте са мном, данас је последњи дан пролећа!

И тако јој се догодило што никад није очекивала.

Избили су на онај пропланак што је крај Големе Стене, сав посут оним дивним планинским цвећем које личи на јоргован и мирише неким једва приметним мирисом не варошкога цвећа него биља; мирис планине и здравља. Огроман бор, који су сељаци оборили ради луча, лежао је уза стену нагрђен, у ранама од ишчупалога луча, па ипак величанствен. Силесија ласта, које су се изнад њих разлетеле, беху им за тренутак замрежиле очи и као густи ројеви пчела заклониле видик. Рада угледа у Стени њихова густо начичкана гнезда и пљесну рукама од чуда, баш кад Серафим неким туђим, пригушеним гласом рече:

= Радмила, не мучите ме више...

Почео је страсно, брзим, ниским гласом који се на махове спуштао до полушапата, да јој казује колико је воли. Он је млад и његова је душа жељна живота, разумевања, породичне среће. Као толики други, он ће збацити мантију и, нека само она рекне једну реч, поћи ће за њом да почне нов живот. Биће чиновник, професор, свршиће технику или медицину, ништа се од њега неће отети, само ако она буде уз њега.

Није јој казао да је давнашња његова мисао да бежи из манастира. Говорио је као да је спреман да све то, своје идеале, каријеру, жртвује само због ње.

__Архимандрит је био висок, леп мушкарац с негованом црном брадом, косом, одлучнога израза који још није покварила ракија ни калуђерски празни живот. Женама се свиђао његов цигански, страстан поглед, који је, кад би се узбудио, имао у себи нешто демонско и романтично. Његов занос уплаши Раду, а у исти мах би јој и пријатан и смешан. Узбуђење пређе и на њу. Прво није могла да проговори, па одједном уздахну и рече: