Наша књижевност

108 5 Наша књижевност

— Не знам шта је ово! Ви сте трећи за ову недељу дана...

Серафим неком чудесном брзином поимања схвати да је задоц“ нио и да су га претекли она двојица, Капетан и Пуниша. Рада ништа више није рекла; само је кренула натраг, али његов се огањ угаси и он пође за њом ћутећи. Он неразгсветно, али негде са дна свести осети да је све доцкан и да је испао мало смешан понављајући оно што су 10] можда истим речима већ сви мушкарци око ње рекли. Косту још није сматрао човеком.

Заиста, за тих неколико последњих дана, она двојица беху ј0] изјавили љубав, и то обојица понизно, готово клечећи, спремни да почну с њом нов живот: и дрски, размажени распуштенко капетанЂорђе, и брутални Пуниша. Да је можда Серафим био први, да је у Руденици било и других жена, све би се, по свој прилици, друкчије свршило. Она би можда овако исто бежала и не би му ништа одговорила, али би његове речи одјекнуле у њеном срцу и не би јој биле смешне Сада то само беше још једна изјава међу многима које су биле и које ће бити.

Серафим је сад збуњено ишао поред ње, мало посрамљен. Обоје су се журили да сиђу до манастира и да се што пре разиђу: он у ћелију, а она у школу. Обојима је било жао, јер су осећали да се сад прекинуло пријатељство које је почело да се замеће међу њима. Помислио је какс би ваљало отићи на једно месец дана до Београда, а и она је ссећала да треба одлазити одавде.

Сутрадан Серафим није пошао на јутрење, иако је била недеља. Рекао је Симиону да је болестан. Ни Рада није дошла у цркву. Стидели су се једно од другога, и ко зна докле би се тако осећали, да учитељ после (утрења не дође пред цркву. Није то био његов обичај. Био је као и увек тих, али му се по лицу видело да носи неку новост.

— Ноћас су Немци ударили на Русију, — рече он својим најобичнијим гласом.

Та вест паде као бомба. Ма да су сви и даље седели под сеницом, њихове мисли, наде, жеље пробудише се.

Капетан прво саслуша новост с неверицом, али учитељ рече да је чуо на радију.

— Е, сад ће да дигну главу црвени! — узвикну писар.

Капетан, као и увек, похита да га поклопи:

— Руси ће да квекну! Не би Хитлер ударао да није добро промозгао ствар. Има да уреди Русе, али ће да упрспасти војску и материјал. Док се двоје свађају, трећи ће да се користи. Показаће се да је политика чекања најбоља.

Игуман из Срема ћутао је. Оћуткивали су и домаћи калуђери. Македонац је био збуњен. Мрзео је „безбожнике“. али је у својој ксмитско-калуђерској души био навикао да сматра Русију заштитницом Словена и хришћана. Он збуњено скиде камилавку и поче да поправља косу, па напослетку изусти: