Наша књижевност

Идила у Руденици Е 14

лефон, али само Пуниша говори. Нареди ћати да изиђе, па говори са срезом, а богами и са Београдом. Вели ћата да је баш чуо кроз врата кад је говорио с Недићем, па час каже: „гос' ђенерале“, а час , гог преседниче“

Серафим се затворио у ћелију. Жив се не чује. Нема више јеглена уз ракију; а ако измили, то је о подне, увече га нећеш видети. Покаткад оде до учитеља, веле да слуша радио, али никоме не прича шта је чуо. Једном, баш кад је тамо био, упаде Пуниша. За њим војник који га стално прати, наоружан. Сви љубазни и озбиљни; само се Коста смешка, Уча се ужурбао, Рада одмах пристави каву, а Елвира некуд штуче, бојећи се Пунишина удварања.

— А ти кб Микадо, — вели му Коста. — Не могу поданици да те виде |.

Пуниша се као осмехну, задрхта му мало усна и набра се нешто око ока, али оћута. Трже оштро руком, сви се малчице тргоше, а он погледа у сат (и сат и наруквица златни), па каже:

— Сада ће да говори пре'седник владе...

Учитељ пусти радио и доиста, убрзо се зачу крупан глас, одебљао од јела и пића: Драга браћо Срби и сестре Српкиње...

— Госгодине Симо, рече му Пуниша кад се заврши Недићев говор, сад како волите: или да ја свраћам овамо, или да ми уступите радио за неко време. Знате, ма да добијам вести по куриру из Београда, овако је брже.

= Извол'те, кадгод желите, биће нам драго, вели учитељ. (У себи се пита откад то пређоше на ви). А даћу вам га и на послугу, како вам је згодније. Иначе и не слушам редовно, право да вам кажем. Одужио се овај рат, па сам огуглао; већ се и не интересујем толико.

— Е, па, ако немате ништа против, ја бих га пренео код себе, рече Пуниша и опет трже руком. Сваки му минут драгоцен.

Сутра ујутру, пред лондонску емисију, ево ти опет Серафима. Нешто се натмурио.

— Богме, ако хоћеш да слушаш Лондон, мораћеш код господина војводе ибарскога, вели му Коста.

— Вала, нећу му отићи ма чуо да је Хитлер овога часа цркао, одговори Серафим, па задиже мантију И из панталона извади парче хартије.

Учитељ прочита и даде га сину.

= Шта мислиш да радиш — упита учитељ Серафима.

— Не знам ни сам... Каква је он власт да ми тражи спискове младића доспелих за регрутовање> Еј, Србијо, шта си дочекала, уздахну Серафим. — Овај засео у кавани кб субаша у хану, а онај горе на бачијама наређује тобож неку мобилизацију, тутнуо младићима мотке у руке и вежба их. Само омета пољске радове...

— Шта си се уплашио — рече Коста. Он је само један тежак случај незапослености, а нема ништа горе од беспослена официра...