Наша књижевност

112 Наша књижевност

— Он је занесењак, — одговори Серафим. — Фанатик, Држи сељацима предавања! Не бих се ја бојао капетан- -Ђорђа да је овде са мном и тобом, али тамо у планини, међу сељацима, где му се сви покоравају... Не знам просто шта да радим, рече Серафим и рашира руке.

Учитељ је оћуткивао, али најзад рече:

— Дао или не дао изводе из црквених књига, он ће покупити младиће. Па, ипак, не дај...

. — промрмља Серафим. — Може ти једне ноћи послати девере, — потсмехну се Коста.

__ Тога се не бојим. Конак је као град! Кад се затворим, могу ла бијем с прозора ја сам читаву војску, — одговори Серафим. =Али ће се ово једном свршити и онда могу одговарати што нисам по могао народну ствар. -

__ Јемчим ти да нећеш њему одговарати. Он ускоро неће имати никакве везе с народном ствари, —— рече иронично Коста.

Серафим се врати у манастир врло замишљен. Коста му се неколико пута тога дана потсмехнуо.

— Мекушац је и кукавица тај твој обожавалац, — рече он Ради.

Али после неколико дана забринуше се и он и отац кад Кости из планине стиже капетанова порука да му дође на бачије. Није, до. душе, био званичан позив, него писамце. Капетан је молио Косту да му помогне. Посао се шири. Треба му млад, идеалан просветар, пи“ сало је у писамцету. Апелује на њега као на друга и пријатеља.

Сељак је писамце предао учитељу. Није видео Косту. Досетише се да учитељ одговори како је Коста јуче отишао до среза. Учитељ од своје стране, не рекавши сину, додаде: „Алал ти вера, сви овло упиру очи у тебе“, ма да је добро знао да су капетан и његова вОјска исто онако тешки сељаку као и Пуниша и његови људи.

.· Капетан Ђорђе га је очекивао неколико дана. После тога се преселио још дубље у брда. Учитељ и Коста одахнуше. И доиста, капетан беше сметнуо с ума учитељева сина, док га се, једнога од оних хладних и кишних дана што се спусте на планине усред лета, није опет сетио,

Сад му је послао званичан позив. Курир, неки преплашен старији сељак, нашао је лично Косту. Старац је оклевао, завлачио руку пол кошуљу и збуњена лица чешкао се по леђима. Најзад рече:

—_ Знаш, капетан ми заповедио да те спроведем на лице места. Заметно ти је самом...

Коста плану, али му однекуд паде на ум шта би радио у таквој прилици отац, па на полеђини позива написа: „Боле, БА се, молим те, још неколико дана док не посвршавам нека посла.“

Сељак се дуго нећкао да пође сам. Коста га једва убеди да се капетан неће љутити ако му место њега преда његово писмо. А у глави му сену: