Наша књижевност

Идила у Руденици 113

— Не може се више оклевати! Ваља наћи везу... Тамо су већ сви моји... Раја сигурно... и Душко... а можда и Мирко... У

Јуди су били изван себе.

— Ово је смак света! — говорили су старци кад је минула казнена експедиција.

За прошле окупације само су аустриски официри покаткад навраћали да виде манастир; у брда се није попела нога војничка. А сад су паљене чатмаре и по најзабитнијим засеоцима, одвођена стока и убијан когод није стигао да се склони у пештере. Тражили су партизане... Дебеле банатске Швабе које никада нису виделе оволика брда и гудуре, плашили су се свега: ноћнога мрака, шушња, мука стоке, у сваком детету и старцу гледале партизана и као сви плашљиви људи постајали крвожедни и свирепи.

Дођоше гласови да је у среском месту побијено све живо, да су Немци извлачили чак и женску децу из кућа, болеснике из болнице. Само је око манастира остало поштеђено: кад су се немачки официри појавили, војвода Пуниша постројио је своју чету, која је била добро нарасла, салутирао и дао рапорт. Немци су развили генералштабне карте, а он је отворио балон с ракијом и наредио у манастиру да напеку меса.

Кад су Немци минули, Пуниша је рекао учитељу (био је припит, иначе му не би то говорио):

— Ја вам спасох живот! Питали су: има ли овде студената, интелектуалаца... Рекао сам да нема. Питали су: крију ли се овде јеврејска деца и жене... Рекао сам да их нема.

И Пуниша се грозно насмејао. У устима му је синуо ред златних зуба које је уметнуо откад је постао војвода. Тај човек је болесно волео злато: златан сат; налив-перо од чистога злата. Шушкало се да је у кундаку своје пушке имао фијочицу пуну наполеона,

Учитељ му је погледао у зубе. Осећао га је три метра испод земље. Знао је да се нада да ће Јеврејка, Елвира, једнога дана постати његова љубазница, и да је зато спасао манастир. Знао је да смишља како ће извући од чика-Луке паре, можда сто, можда двеста наполеона, Гледали су се два минута очи у очи. И онда Пуниша скрете у страну своје зелене очи пред мирним погледом учитељевим који рече:

— Хвала вам и никада вам нећу ово заборавити...

Пуниша се опет насмеја. И опет блесну злато.

Стојали су и ћутали,

— Је ли беса» — рече учитељ.

Пуниша се збуни, али се прибра и промрмља:

— овса!

— Је ли беса» — понови учитељ,