Наша књижевност

Седам песама

125

Могло те убити зрно пушчано

и сваки залутали комад гранате, мртав си могао пасти рано

у зору неку

кад узнемирено мислим на те.

Не чуди се што мени сад се чини да на све радости имаш права, да смеш се радовати и због оног што мене боли:

из очију твојих могла је досад понићи трава.

Могао си погинути код првих брана, руке су ти могле досад да струну, затрпане нарамком лишћа и грана.

Не чуди се што насмејано пружам ти лице увек као купу до врха пуну.

Не чуди се што на прагу увек те чекам са праштањем и мирисом свежег хлеба И снопом снова,

што увек у рукама за тебе носим радости, радости топлих часова.

ЈАГАЊЦИ

Ви што само за рудна блага наше земље знате, дођите да видите наше пролеће

испод Медведника и Каблара

како цвета цвећем мартовске јагњади, како се беле од ње предели млади,

како пропланке и лугове немирно шара. Дођите да видите наше младиће

испод Каблара,

што расли су покрај ножа и пушке,

чије су речи и црте мирне, мушке

као сечива стара,

како с милоштом првих чобана истерују стада на стазе,

како се стуже кад цвет бели згазе јагње мартовско од недеље дана.