Наша књижевност

124

Наша књижевност

РАТНИК

Какве је то опасности у боју срело твоје срце, некад младо као воћка рана, кад стоји сад преда мном тешко и зрело и пуно сећање као дуња устајана.

'У сутон у куту неком се притајим

и гледам твојих руку покрете

што личе час на муње мачевање, час на птице које кроз буру лете, па се смире као у подне грање

Држим на крилима заспалога сина

и са стрепњом чекам из мрака,

кад ће ти очи, априлски дани благи, показати наличје пуно опекотина

и ожиљака.

Џекам оно дивно чудо што га виђам откако си се вратио из рата:

да изненада преко твога лица

стане скрама нека тврда да се хвата, па да блесне нагло

као мач исукан из корица.

Џекам да станеш причати о нашим бојевима, па да све на теби плане

као низ огњишта и ватара,

и да ти окренем лице и длане

и грејем се на врелини тога чудног жара.

ДОБРОДОШЛИЦА

Не чуди се што се осмехнем нежно, и кад све у мени од бола бриди. Помислим да си улицом могао проћи жељан живота недосежно,

а хром и безрук као инвалиди.

Могао на мртвој негде стражи, као поларна бела тајна,

замрзнут остати у снежном смету, и друг да те мртвог узалуд тражи и страшном вешћу растужи чету.