Наша књижевност

Седам песама

127

пред њима изгарала, али говорила сам о недоживљеном, старом, о оном што нисам ја стварала.

А сед је дошао велики тренутак о коме човечанство давно сања: кад ученик треба учитеља да води. Пустите ме да седнем тамо у кутак и причајте ви мени сад о слободи.

Истине сад ви преда мном отворите врата, оживите догађаје и лица,

уведите ме у врт чињеница

где свака стопа, свака стаза вам је

као живот рођени позната.

Нека ме сто ваших руку увис дигне одакле се виде сви ваши подвизи,

све љуте битке,

нека севну преда мном као оштрице бритке пре него што легну у корице књизи.

Водите ме на изворишта

те набујале пролећне воде

што пред собом све обара.

Водите да чујем први смех слободе, причајте ви сад како се слобода ствара.

Причајте ми с поносом, уз клицања, нека се сви нашој радости чуде!

Нека се прво у нашем разреду збуде оно о чему човечанство вечно сања!

ДЕВОЈКЕ-ВОЈНИЦИ

Сине, кажу сред горе пуно је девојака

што за слободу се боре. Тако те видела мајка, ниједне не увреди, проклели би те, сине, моји увојци седи.