Наша књижевност

128

Наша књижевност

И њу је ко ја твоју сестру родила нека мати.

Тако те видела, сине,

на сен јој немој стати:

и она је пошла да гине,

и можда ће је мати премладу оплакати.

И молила га сестра:

— У бој сад идеш, брате; пуно ће девојака

борити се уза те.

Тако ти мога лица,

нека ти свака буде

по једна од сестрица.

И оне имају браћу

што за њих негде стрепе. Тако ти младости моје, домовине наше лепе, ниједне не жалости,

а после рата и боја најхрабрију поведи

да снаха буде моја.

И отац је крочио за њим: — Чујем девојака чете чуда од јунаштва чине. Нека ти буду свете

као сама наша земља,

као сама слобода, сине.

Ако заволиш коју,

ништа јој тамо не реци, не реци то у боју

око вас док прште меци и тиште рањеничке ране, већ дому је своме води слобода када гране.

ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ