Наша књижевност

ЈЕ

— Вино је ово као жар запретан пепелом, није црвено него је црно-црвено, и гори, а не осећаш га док се распаљује, већ тек кад букне као пожар, — прича Крле носач, сав спечен, претворио се у кости преко којих је кожа само превучена. Лице му у бради, која је чекињасто избила, па прекрила готово оба образа као црна маховина; коса кратка, а потиљак искочио над вратом, док се чело испупчило као гушчије јаје. Очи му увучене дубоко испод накострешених обрва, које стрче, као два прамена паучине, и бацају сенку. Уста му велика, а усне танке и готово поцрнеле, изгореле од цигарете, која се стално дими у њима. Рукав му се свукао, јер је кратак, па открио танушни зглавак руке сав обрастао длаком. Глас му топао, иако је промукао и шкрипи, док се ваља по кафани.

— Не зна Крле шта је горе на небу ни како живи бог, ни где живи, али Крле зна добро шта је вино. Четрдесет година ја пијем ту сузу земљину, и чим лизнем, знам шта је; не вара оно, а и да 'оће не може Крлета да превари. Чим додирне мој језик, шапне ми ко је и шта је. Разговара оно и с мојим очима док је у чаши, прича како је било у земљи, у корену, у зрну, па после како се на сунцу пекло и зрело. А ко није био на сунцу и ко није био печен! Е ал' лако ти је на сунцу, али и мраз пече, и то још како, горе него ватра. Ал' тек што људи умеју да те пеку, а то ти је горе и од ватре и од мраза, најгоре је то. Знам добро, немам ја за џабе шездесет две године. Добро су 'оне и печене и сушене, и кисле су и мрзле се. Много ја знам: и човека и животињу и птицу и улицу и ноћ и зору, а боме и ситост и глад, Не знам само шта је болест, никад то нисам окусио, а спавао сам и на мразу и у беди. Само умро би', а не би сазнао оно што сазнадох кад је било бомбардовање, Све дотле мислио сам човек је зло, а и јесте зло: граби, гура, руши, хоће све за себе, иако му не треба на крају више од два метра земље. И то сам гледао откако за себе знам, и само то па то. Ја старио, све ближе сам гробу, а никако да се ослободим човека који пије крв, пљачка, убија, отима. Не мрзим га ја, волим човека, највише волим. Али мислим о двоношцу где сам год, јер немам никакве друге забаве него мислим: и док носим куфере и док чекам и кад седим и кад сам гладан. А то ти је дуго: откако се сване, па док не смркне, и дуго у ноћ. Немам шта друго да радим, па гледам и мислим. Знам

9