Наша књижевност

130 Наша књижевност

шта треба да је човек, знам то добро, сувише добро. А то ти је и мало и просто: ни отео ни узео ни згазио. Али нађи ми таквог човека да га загрлим као брата рођеног. Мени је доста оно што имам, али ме жао човека, брата рођеног, што се пати и мучи.

Крле застаје, испија чашу готово у једном даху, па је гледа и онда закуца у сто, и тражи још једну.

—- Доста је, али кад је чаша празна немам с ким да разговарам; она ћути и ја ћутим, а овако она шапуће, говори, а ви не чујете. Она ми каже кад нешто бупнем, а ви сви ћутите, смејете се и кажете Крлету иза леђа да је пијан.

Келнер донесе чашу црна вина и стави је на сто, а Крле је узима и загледа, окреће је према прозору и гледа кроз њено тамно руменило.

—- Ето оваква је тама била једне ноћи, а мени све крваво, јер убише ми прво једног друга, па другог, а трећег отераше у Немачку. Само убиства, само убијање, и питам се стално, шта хоће човек, зашто то чини» И ћутим, не говорим, и гледам овај Београд. Не знате ви колико сам га волео, иако је тежак куфер док га вучем на леђима узбрдо. Али видео сам сву његову лепоту. Идем тако по Врачару, вучем туђе ствари једва дишем, па опет као да идем кроз шуму крај у шића, мога села. Липа цветала, па мирише, мирише, а цвет је као злато са оним отвореним окцима. И кажем сам себи: »Ово ти је као твоје село, Крле, па трпи, јер уживаш.« М волео сам високе куће, ницале су брзо, прођеш једном, а она пошла из корена; други пут кад наиђеш, а она готова и жива, чују се гласови и деца трче. Као лађа ми изгледа висока и широка. И онда одједном све замрло, кудгод по“ ђеш, рушевине, само рушевине: једна кућа посечена до корена, другој ишчупано раме, а трећој тамо отворен стомак. Најстрашније су оне изгореле, личе ми на костур: зидови стоје црни, а прозори гледају као провалије мрачне, горке. И све је смрт, смрт. Онда сам ишао те шко, чинило ми се излаза нема, а сазнадох тада да је човек ипак човек. Нисам читао новине, а опет сам све знао. Ту сам ти ја на станици, људи пролазе: једни путују. други долазе, и хоћеш-нећеш говоре отворено, не боје се мене. Пукао устанак у Србији, људи се боре, хоће слоболу. па голим рукама хватају за пушку, митраљез и узимају, иако гину. МИ видим не можеш да сатреш човека, не можеш у човеку да убијеш човека. Слушам ја и људи ми говоре. Знам шта ради Србија, шта мисли и осећа, а знам и Београд и Лондон. Газдарица ме моја замоли: »Крле, донеси ово, донеси оно«, а ја после чујем од ње шта причају Енглези из Лондона нашим језиком. И одједном поче смутња: ја знам једно, а радио Лондон говори друго. Људи долазе возом и причају: партизани упалили општину, партизани дигли пругу у ваздух, порузпили мост, партизани напали Немце, а газдарица ми говори друго: радио јавља да су то учинили четници. Замислио сам се и питао. ко зна тачно, они или јаг Па ми пуче пред очима; не знају они ништа!