Наша књижевност

ПИ

Крле 131

Не боре се четници него партизани. Све ми је дотле било измешано, причали су ми о шумцима, али тада сам разумео и заволео сам партизане као рођену децу, моју децу. И слушам, тражим од људи да ми причају, и, прави се Крле луд. Неки радосни, други забринути грде, боје се и мрзе. Носио сам некоме нашем официру куфер, видим Србин је и официр, а био је то и раније, сазнао сам из разговора, а поздравља Немце. И прича ми: »Не ваља ништа, партизани расту као река, бујају, па ће све да поплаве.« А мени срце игра од радости, хоће да искочи.

»Мрзео сам немачке зелембаће, крупне и дрске, а рекли ми људи: пише у новинама да се склањамо њима с пута. Како ћу то кад упртим терет, не може, А нисам се вала склањао ни с теретом ни без терета, идем кб човек и као што сам увек ишао. И једном иде према мени Немац, сав ужирен, па право на мене, а ја на њега. Сударисмо се, брбља он, маше рукама, чисти одело и бесни; видим му очи, и гледам га, а ни да трепнем. Кад ти он као куја подви реп, истина јсш виче, али видим како ме обилази, извлачи се. И оде гад, а Крле му се није ни склонио ни поклонио, јер је Крле човек, иако воли ову сузу земљину. Али то није ништа, радио сам ја и много горе ствари. Дошао један наш друг из заробљеништва, а не зна ни он како је дошао, јер није познавао никога, а извукли га. И ми радосни одемо у кафану и повучемо мало више ове сузе земљине. ИМ ја тек онда осетим како мрзим Немце, иако нисам јунак. Кад смо изишли из кафане, а нама иду у сусрет двојица, ја станем пред њих и зауставим их, па питам одакле су, а они будале одговарају и укипили се. Шчепам им цигарете из уста, бацим и згазим, А они ништа, само наставе пут. Али после, пиће ме још више ухватило, зауставим ја пред Албанијом задриглог Немца, шчепам му еполете, а цигару сам му већ извадио из уста. Кад ти Немац дрекну, извади револвер. И спасао ме онај друг из зарсбљеништва, рекао да сам луд и да сам зато пуштен, и показао своју заробљеничку карту.

»Ето ја сам био пијан и храбар, а нисам кукавица, нисам. Бомбардовања се нисам нимало бојао, никад ми срце није закуцало од страха. Истина, одмах у почетку, после 6 априла, и мене је општи страх ухватио, па сам побегао на периферију и склонио се у једну влажну, празну кућу. Много нас је билс, чак и“једна жена с бебом. Време се покварило и, уместо пролећа, почео снег да пада, зима. Близу наше куће фабрика, велика кућа, па све ухвати страх да Немци то не бомбардују, и само то причају. Кад је дошла ноћ, а ми се сви сабили у једну собу, да нам буде топло, згрчили се на поду и неко будан ћути, неко дрема, а неко уморан само зетворис очи и чека, чека. Беба се она јавља с времена на време и мајка је смирује. Ја затворио очи, хтео бих да се одморим, али не мсже, јер чујем немачке авионе како лете, шарају небо и бацају ракетле. Одједном се трже нека девојка, нисам је видео, али сам чуо њен меки глас: »Ко ме зовез« — пита она, »Нико«, одговарају јој њени. »Неко ме звао«, тврди она, »Није,