Наша књижевност

132 у Наша књижевнсст

сањала си«, објашњавају јој њени, а ја чујем зује авиони и видим ракетле. Помислим да јој се није нешто претсказало да идемо из куће. Али ме срамота то да кажем. Беба се расплакала, а ја хоћу да викнем из свег гласа: »Хајде да бежимо, ово је претсказањеј« Али куда ће она жена са бебом, напољу је киша, лапавица, зима. Авион над нама зуји, а мени срце лупа, лупа, хоће да развали груди и побегне, кад ја нећу. Тада сам осетио страх и знам шта је, а после више никад, увек сам био хладан и ништа ми се није десило, иако сам био на најгорем месту. Служба ме везивала за железничку станицу, а сваки час смо очекивали да она буде бомбардована. Склањали смо се кад засвира велика опасност, а ја се нисам плашио, Гадне су само оне сирене, њи хово завијање никако нисам волео; гледам како људима веже и руке и ноге, само унезверено гледају, побледе и зноје се, па одједном, као из праћке, потрче.

»На Ускрс био сам на железничкој станици и нисам се готово ни склањао, крио сам само главу у једној кући у близини, али да је нешто пало, ни мрвица не би остала од Крлета. Упалили се били неки вагони, па дошли ватрогасци и почели да гасе, али кад је поново засвирала сирена, ватрогасци су побегли, а вагони изгорели. После сам некој жени носио ствари, и кад смо дубље ушли у Његошеву улицу, видели смо срушене куће, још је била прашина, па смо морали да скренемо у другу улицу. А оно свуда рушевине. Њен стан је био у близини Студентског дома, и кад смо се приближили и тамо рушевине, али њој све здраво. Кукала је пре него што смо стигли, јер није знала шта ће да затекне, ухватио је био велики страх. Две куће иза њене једна срушена, преко пута готово пола улице срушено, а на њеном стану ни прозор није пукао. Однекуда се појавише две девојке, њене кћери, уплакане, избезумљене; грлиле су жену и као што пилићи пијучу тако су оне викале: »Мама, мама« љубећи јој лице, косу, руке, рамена и стално плакале. Било ми то тешко док сам гледао, много тешко. Шта би било да жена није дошла или да је дошла, а да није нашла ове две девојкег Неко је кукао у рушевинама иза куће. Пошао сам тамо и стао забезекнут пред једном срушеном кућом. Није била цела срушена, бомба закачила једно крило куће, одвојила га и срушила на приземну кућу, — која се под ударцем срушила. У ономе отвореном делу, што је остао, виде се целе собе: у једном стану купатило, бели се када, а пећ виси изнад провалије и држи је само цев; на првом спрату кујна. Нигде нема људи, само су остале преживеле ствари. Оне су успеле да наставе живљење. И пред кућом угледам неокрзнуту воћкицу, сва у руменом цвету, а око ње рушевине, лешеви. Сунце је осветљавало, а она се руменела сва лака, ваздушаста, весела и насмејана. Оно све друго, иако су мртве ствари, плакало је, урлало, поломљено, осакаћено, а воћкица се смејала, као да је се све то нимало не тиче. Некако ме увредило, заболело, хтео сам да је сломим, иако сам знао да она баш ништа не зна, не разуме. Али толике су

преране а