Наша књижевност

РАИ

ствари биле ту, истина служиле су човеку, и осећале су исто што и човек, а воћкица није, била је равнодушна и смејала се усред пакла рушевина.

»Сутрадан био сам опет на станици, немам куд, јер ту ми је све. Сећао сам се приче из детињства, кад сам био сасвим мали, како једнооки див затвори људе у пећину, па онда једнога по једнога прождире. Тако ми је изгледало и ово: ми чекамо, а знамо да ће железничка станица бити бомбардована, али немамо куд, морамо, јер нам је ту зарада и живот. Други дан Ускрса и никога нема, само две кафане отворене, а ми немемо пара и узалуд чекамо муштерије. Пусто оно асфалтно поље пред станицом, ми седимо и понеки Немац прође. Сунце припекло, па топло, а стомак празан и грло суво, жедно. И чекаш нешто. Ако си јуче јсш сумњао, данас знаш: сигурно ће бити, мора бити. И одједном сирене зајаукаше. Како је то тешко, преврће ти се утроба, а њихово јаукање као да те пара скроз од главе до пета. Мени је то најгадније, ЈЉуди на први урлик као суманути потрчаше, нису волели да сачекају гвионе на станици, а Немци јурнуше аутомобилима, и зачас се све испразни, само остадосмо ја и Мате, па се Договарамо куда ћемо. Пођемо и ми мало даље од железничке станице, па богами пожурисмо уз Балканску улицу. И таман се ми мало успели узбрдо, кад зазујаше авиони, видимо их лепо како као рибице пливају по небу, али су мирни, не шеврдају, нити се удаљују један од другога. Поче противавионска, и ми ти јуриш у прву кућу, а била је повелика, три-четири спрата. Нисмо ишли у подрум, већ потражисмо нешто ближе излазу. Напољу прашти, грми и поче земља да се тресе и потмуло да дрхти из дубине. Јурнусмо у неки ходник, па у буџак, после смо видели да је то ђубре, и увалисмо се у нешто меко, кад арлаукну и ошину нас, затвори и очи и уши и уста па нити сам Могао што да видим нити да чујем нити да дишем, Једва сам удахнуо мало ваздуха, а око мене тама. Пружим руку и додирнем Мату, а он виче: »Јеси ли жив>« Не видимо се, а колено ме боли. Пипнем и осеТим нешто влажно под руком и да су ми панталоне поцепане. Још увек ништа не видим, чак ни Мату, који је крај мене. Из даљине чујем неко стењање, па онда речи и јаук, али не српске. Би ми мило за тренутак, јер сам разабрао да су то Немци. Напољу грми још, земља се угиба, тресе а ми се згрчили и не мичемо се. Опет поче нешто у близини нас да урла и ми да се љушкамо као у колевци, па се све, смири. Мате и ја измилесмо опрезно кроз разређену прашину, и замало не пропадох у подрум, јер се отворила црна јама на месту где су биле степенице, зидови се размакли, а кроз пукотину тече сунце и прелива се у магли као дуга, Из подрума стење више немачких гласова, а Мате и ја измилесмо на улицу, а тамо никога нема, Кућа у којој смо били погођена, и моје колено крваво. Претрчасмо брзо преко улице у другу кућу која нам се учинила сигурна, па право у подрум. Доле људи ћуте, крсте се и гори кандило пред иконом св. Ни-