Наша књижевност

134 Наша књижевност

коле и некако чкиљаво трепери. Ми унесмо и живост и ужас, јер смо дошли из срушене куће; диже се ларма, дадоше ми јод и крпу те превих рану, па после Мате и ја кретосмо на улицу у извиђање. Таман изиђосмо, кад се јави сирена за престанак непосредне опасности; људи покуљаше за нама из подрума, а ми љубопитљиво загледамо куће и уђосмо у Ломину улицу, а тамо крши несрећа, Куће као да су биле од хартије, па их неко гурнуо и оне се срушиле. Из једне капије испаде избезумљена жена, лице јој искривљено, а очи искочиле из дупља, чупа косу и јауче: »Децу ми затрпали, јадна моја децо..« За њом се појавише људи и жене, сви засути малтером, уплашени, говоре у сав глас и нико никога не слуша, а сви имају нагласак као да јаучу. Мате и ја застали па гледамо, а пред нама гомила рушевина: пола куће одваљено, па пало; виси бетон, гвоздене штангле, даске, искидани зидови. Чу се неки јаук, неко је дозивао: У помоћ, у помоћ! Сви заћуташе, па се глас разабра јасније из оне страшне гомиле цигала, гвожђа, бетона, дрвенарије. Сви потрчасмо на рушевину, сви СМО Викали опет у глас, а не знам шта смо питали. Али онај је глас слабио, губио се, па нам се чинило да се јављају нови гласови. И почесмо да разгрћемо, да бацамо цигле, да вадимо врата, гвоздене штангле. Радили смо као људи, нисмо осећали замор, јер су ту били људи, и тре бало их је што пре извући. Прво смо открили један смрвљен женски леш, стањен као да је био на преси. Један се човек издвоји из групе и јаукну: »Мајко, моја мајко!« Али се брзо смири и рече да је старица имала новаца код себе, па поче брзо да је раскопчава, и на гру дима јој нађе кесу са великим замотуљком пара. Видим како му дрхте руке, грчевито држи новац у руци и броји, а сав се унео и лицем и душом и телом, а очи да му искоче за парама. Копам ја и мислим: »Није ово човек«, а он ти се трже, окрете, одлепи се од пара, па као да се сам себе застидео рече. »Мртва је, не могу да јој помогнем, а децу имам, децу« Паре стрпа у унутрашњи џеп од капута, па оде да тражи сандук, а старица је остала да лежи на леђима, сва исцепана, смрвљена. Лице 10] изгребано, усне се искривиле у нешто ужасно што је притисло и однело. Око њене главе растурила се бела коса у не реду као цвеће или снег; очи стиснуте, да не гледа, а једна рука отворене шаке као да је некоме нешто пружила. Близу мене је била, па кад се савијем и бацим циглу, морам да је погледам.

»Много је материјала било. Цигле некако избацисмо, али тешко, са огромним комадима бетона из којих вире, као пијавице, црни комади гвожђа, а морамо да их уклонимо, јер не можемо даље да иде мо. Вичемо, дозивамо оне затрпане, али они престали да се одзивају, као да су мртви. А ја осетим да је то моје рођено, да је ту човек, па Мате и ја запесмо: вади, дижи, разбијај. Донели ми и пијук, па олакшано, подупрем га и лакше дижем. Мате крај мене, јак је као во, а око нас пуно света, људи, гли слаба вајда: њихов посао никако не иде, понеку циглицу изваде и баце, а људи затрпани чекају. Дигосмо