Наша књижевност

Крле : 135

Мате и ја излупана врата и открисмо рупу испод њих, као да цену још јутрос била соба, док је сад препуно дасака, греда и крша. Разбијене цигле се црвене као крв. Спустисмо се доле, па кад дигосмо

даску, а оно пред нама врхови ципела и ноге човека. Запесмо још више, разгрћи, бацај, дижи, и све се бојимо да се оно остало не Си на човека. Мате промукао вичући:

— Еј, јеси ли жив, јеси ли жив

»Мене облио зној, а руке се некако удрвениле, па почеле споро да раде, и леђа се укрутила. Тек кад смо дигли цигле, указа се пред нама човек или нешто што личи на човека: све исцепано, изгребано, влажно и крваво. Лице, коса све у крви. Нагињемо се над њим, и видимо човек дише, жив је а очи му затворене и као да умире. Пробамо, али никако да га извучемо, две му греде укљештиле ноге, Мате отрча и донесе воде, па је просусмо на главу, лице човека, и он поче да се миче, лице му оживе, а једно око стаде да се отвара. Видимо лепо како се мичу капци, помаља беоњача, па се одједном оба ока отворише, али у њима неки ужас. Гледају нас очи, зенице пливају по очним дупљама, али као да не виде људе него не знам шта. Мате га ухватио за главу, сео поред њега, подметнуо му руку испод потиљка као да је дете и стално понавља:

»Јеси ли живог

»Мене ухватило нешто за грло, па бих зајецао.

»Где сам прошапта с напором онај човек. Где сам2

»Брзо му дадосмо воде, лизну је језиком, па поче да пије, пије као да је много жедан, а цело му тело дрхти, док се вода пролива крај усана и влажи му лице, врат, груди.

»Људи, рече он чудећи се, — људи, и као да пројеца, затвори очи, па их опет отвори и погледа нас друкчије, и слабим, дрхтавим гласом поче:

»Оставите мене, оставите... доле... у подруму жена, деца... мала деца, њих спасавајте...

»Није мислио на себе тај човек, клупче меса и крви. Дође ми да плачем. Човек је то био. ИМ ми прегнусмо да га извучемо испод оних гредица, али не може, мора да се уклони цело брдо цигала и са једне и са друге стране, иначе ће се све сручити на тога човека. Он нас гледа, зенице му лутају по очној дупљи, а са чела се слива танким поточићем крв у десно око. Видим, нема снаге да дигне руку и приђем, па му руком обришем чело и кажем:

"»Само да ти извучемо ноге, па ћемо онда и њих да спасавамо.

»Кад ти он зацвиле, али некако заповеднички, па не можеш да се одупреш.

»Мени је добро, могу да издржим... мо-гу... мо-гу.. доле... жена, деца...

»Не могу више да издржим, сузе ми иду на очи, па ништа пред собом не видим, али ми још јасније пред очима његово истрошено.