Наша књижевност

136

1 + " - = 5Наша књижевност

тело, крваво, изубијано лице и укљештене ноге. А ето он каже да му је добро, сасвим добро... и не престаје него с напором наставља тешко дишући да преклиње;

»Спасавајте њих... њих.. ако сте.. љу-ди... њих, њих... Троје деце... беба, же-на... спа-са-вајте... њих... њих...

»Како се мучио док је изговорио те речи, лице му се кривило, и онда је ућутао и само нас гледао, Страшан је тај поглед био: и наређује и преклиње и прети, све у исто време, а ти видиш пред собом не човека, него неку крваву масу у којој живи човек, прави човек.

»Нисмо имали куд, него позовемо одозго људе, а ми почесмо да раскопавамо пут за подрум. Добро ме будак служио, отвор се повећавао, али морао сам да га оставим, па рукама да вадим цигле. И чини ми се чујем пас лаје, завија, али откуда овде пас, а после сам био сигуран и он је био затрпан и остао жив. Што сам више цигала одбацивао са пута све сам јасније чуо лајање пса. Извадим са једнога места неколико цигала, и појави се отвор и у њему угледам крваву њу“ шку пса, отворена уста и у њој се беле оштри зуби. Засу ме страшан лавеж: пас је лајао, урликао бесно, њушка му се вртела у ономе отвору, а зуби шкљоцали шиљати, оштри. Скидао сам цигле, отвор се повећавао, а пас се упињао да се провуче, да извуче главу. »Побеснео је«, помислих и уплаших се. Урликао је непрестано, цикао и стално се упињао да њушку приближи мојим рукама, а отвор је био све већи. »Ујешће ме«, помислих, а морао сам да радим, па спремим будак да га убијем, ако навали на мене. И одједном угледах његове очи, биле су као у човека пуне суза, и он ме гледао лајући некако чудно. Из оба његова ока капале су сузе. У једном тренутку осетих како ми је додирнуо руку, али не зубима већ језиком, Тргох руку брзо, јер сам се уплашио, могао је да ме шчепа зубима. Узех будак у једну руку, а другом сам вадио цигле, па ако ме шчепа да га убијем. Али на руци поново осетих његов топли и влажни језик, лизао ми је руку, љубио и гледао ме својим уплаканим очима. Нисам се више плашио, али кадгод би дигао нову циглу пас ми је лизао руку и лајао некако чудно, људски. Одлазио је понеки пут и превртао се унутра, па опет долазио и скакао на отвор поздрављајући ме. А кад сам успео да раширим отвор, пас је истрчао напоље. Био је то огроман вучјак. Скакао је око мене умиљавајући се, па скочио предњим ногама на моја рамена лижући ми лице, руке, капут, косу, и лајао је цичећи, а притом ме гледао својим влажним очима право у очи. Био је весео, срећан, као стрела јурнуо би некуда, али се брзо враћао, па скакао око мене као луд. Не могу да радим, смета ми и не знам шта ћу, али се сетим па му викнем: »Ту«, и покажем руком да стане недалеко од мене. И он се смири, оде тамо, седе на задње ноге, не миче се, а гледа ме својим паметним очима, палаца језиком и скичи.

»Дође ми у помоћ Мате, па обојица запесмо из све снаге: вади цигле, дижи греде, уклањај бетон и многе препреке, и направисмо