Наша књижевност

РБ

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

— ЧЕДОМИР МИНДЕРОВИЋ, „ЗА титом“. — ИЗДАЊЕ „ПРОСВЕТЕ“ —

Дневник је један књижевни род коди је У нашој литератури био мало негован. То је, управо, један облик који се приватно, лично, обилно упражњава, али који, затим, по правилу, остаје затрпан у ладицама где се сахрањују многе младалачке успомене и покривају прашином трагови најинтимнијих проживљавања. Врло је редак случај да из те замрачене скровитости најличнијега испо-

ведања нека. факта избију на светлост јавности и постану живи, књижевни по-

датак о човеку уопште, или 0 времену или о средини, уколико је онај који је из дана у дан себе бележио и њих хтео и успео да ухвати и конкретизира. И као по неком правилу, до ширих кругова, до публицитета, до извесне трајности доспевају управо они дневници који су највише објективизарани, који саму личност. која се у њима открива не истичу у први план, већ се више и видније

испуњују садржином општег карактера, фактима о времену, 0 догађајима и љу-

дима у њима. М зато су и код нас и У светској литератури остали познати и признати углавном дневници које су водили људи од јавнога делања, државници, политичари, војници, велики светски путници, и тако даље. Али зато, претежно, ти дневници као да беже од литературе, као. да се некако устручавају да литерарно звуче, претварају се у документаријуме и хронике, постају историја политика, па чак и географија, а гасе у себи поезију. Сем у случају неколико великих песника, који су и кроз дневнике као и кроз своје лирске експресијг, излвајали себе из себе, уздизали се над личним „ја“ у његовом уском облику; пре тварали се у једно „човек-ја“ које одјекује свим људским тоновима, тај превасходни лични књижевни жанр толико подвргава личност тиранији сопствене субјективизације, да и не успева много пута да се подигне до онога интереса који се из интимне ладице сме да изнесе пред очи и пред сазнање других.

И доиста је не само занимљиво, него истовремено и врло карактеристично да је наша ослободилачка борба знатан број писаца и публициста који су у њој узели учешћа и значили упутила на писање дневника и на бележење њених кретања кроз лично доживљавање и са оним призвуком субјективнога који тону даје вибрацију и, тако, казивања 0 фактима књижевно колорише, поетском топлином прожима. Мени се чини да је то природна и условљена последица особенога, специфичнога карактера те наше историски значајне, а глориозно размахнуте и спровођене борбе народа за слобођење и за слободу. Као доиста ретко кад у историји, та наша грандиозна борба је неизбежно, законито повезала две силе, које се врло лако и врло често искључују: појединца, личност, индивидуалну енергију у пуном, у апсолутном распону свих њених сразмера, са скупом, са колективом, са збиром свега појединачнога. То. је био тренутак оног плодотворног "оплођења објективнога субјективним из кога се доиста рађају резултати који мењају лик стварности. Никада, ваљда, кроз векове, појединац није дио тако свеукупно позван да се лично унесе У једно велико збивање, да се

радник