Наша књижевност
и
Хроника . 139
у њему ангажује свим својим квалитетима, моралним, психичким, физичким, да у тако пуној мери примени све своје личне снаге, своју свест, свој занос, своју храброст, своје пожртвовање, оно лично самопрегоревање које доиста човека у њему самоме подиже на виши ступањ, и у сопственим очима га природно, разумљиво, нужно и потребно херојизира. А никад се човек у том стању кад себе самога осећа елементом и стихијом није потпуније лично брисао и тако апсолутно утапао у херодјство колектива, у његово дело, у његове патње, у његове смрти, али и у његово побеђивање из тога општег трагичног, а славног и стваралачког смртоносног страдања. Никад субјект није више и свесније доживљавао, 2 никад доживљај истовремено није био и тако апсолутно објективизиран као у овој нашој јединственој и велелепној народној борби. ИМ рекао бих да је баш то величанствено уношење личнога, свога, индивидуалнога и субјективнога у једну грандиозну општост и изазвало овај и овакав процват дневничке литературе о нашој Народно-ослободилачкој борби.
За релативно кратко време, за нешто више од године дана, на нашим језицима појавило се неколико значајних и занимљивих дела ове врсте. У нашој литератури надахнутој Народно-ослбодилачком борбом, они предњаче. Ови дневници, засад, једини имају епскога замаха и на ширем плану ухваћених видика и перспектива борбе. Од дневника сељака-песника Дудића до онога који је дао класичарски песник азор, скала је широка и дневници се разноврсно приказују. Међу њима нарочито место заузима „Дневник“ Владимира Дедијера, који је доиста замишљен као велика, од дана до дана хватана и бележена хроника нашег ослободилачког ратовања. Овај дневник је у току објављивањг, и кад једнога дана буде све пред нашим очима, моћи ће јасно да се говори о његовим квалитетима, и да се прикаже његов огромни материјал. Од свих других, овај дневник је највише хроника и најближи историји, кода ће га доинста У најпотпунијој мери кунсултовати.
За први разговор о тој дневничкој литератури која баш сада долази до пуног изражаја, и која несумњиво захтева да буде осмотрена и приказана, задржавамо се на књизи Чедомира Миндеровића, који је, као „забелешке једног партизана“, дао у ствари дневничку илустрацију народних борбених кретања од почетка, од првих дана септембра 1941, па до септембра 1944, а који објављен још пре дужег времена, и дефинитиван, треба да буде протумачен и оцењев. Али смо, за овај први разговор, Миндеровићев дневник „За Титом“ изабрали, пре осталих, још из једног разлога. Он се и књижевно највише нуди пажњи критике, јер највише литерарних претензија и има. Управо говорећи, он је од свих досад објављених дневника из Народно-ослбодилачке борбе онај који се претежно мора гледати као књижевно дело и првенствено књижевно процењивати. Он је доиста много више илустрација борбе, него ли разрађени конкретни, материјални податак о њој, више евокација атмосфере у којој се борба догађала, него ли хроничарско, историско праћење њенога развоја, више поезија, вего ли историја. Овај дневник бележи и кретања јединица и њихове борбе и злопаћења, он прати бригаде и дивизије У њиховом надљудски мучном и исцрпљујућем осцилирању напред-назад, уступању пред надмоћним, и побеђивању тога надмоћнога. Има и овај дневник своју конкретну подлогу и оквир у партизанским формацијама кроз које се писац борећи се кретао. Али, уза све то, овај дневник, више но остали, пушта личност да говори, да се индивидуално казује, да кроз себе, субјективно, обележава објективна стања. И тако индивидуално на очиглед, тако рећи, амалгамише са колективом. За. схватања која нам је ово цветање дневничке литературе сугерирало, Миндеровићева књига је најтипичнија.
Она, пре свега, доиста највише даје израза оном личном заносу, скоро би се рекло трансу у коме се налазио појединац у томе процесу свога стапања са збиром, а који као да извире из саме дубине неке неодољиве свесности. Нешто лично екстатично се проноси кроз цео овај дневник, и он, тако, за мене, типично