Наша књижевност

140 Наша књижевност

одговара, потврђујући их, неким опсервацијама које сам, по завршеним борбеним кретањима, дакле постериорнс, могао да учиним. Једна од ствари која ме је најдубље импресионирала код младих људи који су били носиоци борбе и борбених напора, кад сам са њима могао лично да општим, био је управо онај изванредно интензивни унутрашњи сјај који је блистао из сваке њихове речи и и= сваког њиховог погледа. Једно усхићење које им је остало иза суделовања у великим народним збивањима и једна екстаза од самих тих збивања синтетично живе у њима. То усхићење својим уделом у великом народном делу и ту екстазу

од самога тога дела, то покоравање субјекта објекту, налазим у књизи Чедомира Миндеровића, подигнуто до степена устрептале поезије. Ако игде, у овоме дневнику се добија појам о личности у борби, о личној вољи, о свести, о самопрегоревању, о заносу кроз који се све подносило и све постизало. Ова књига не даје завршене портрете појединаца, њихови ликови не стоје на постаменту, али су зато ипак рељефни и живи у неухватљивим контурама у којима се обележавају. Они су увек у чину, они суделују У акцијама, они извршују подвиге, воде борбу, успевају У њој или напредују, воде батаљоне, бригаде и дивизије, или се у њима незнано, али видно манифестују. Али све без много епскога у садржају, већ само у фрагментима стварности, у мотивима, у расположњима, у акцентима, у једној речи или једном погледу, у тренутном ставу, у једном случајном изразу који отвара увид у човека и без многих конкретизација о њему. То је у суштини једна разрађена, распредена лирика о народној борби и >» човеку у њој. Основна и стална преокупација писца је појединац у тој борби, његов унсс у њу, његова снага, његово одушевљење, и огромно, за легенду самопрегоревање. У тим одликама, кроз те квалитете, виде се велики и мали руководиоци и безимени борци и курири. Људски поглед, људска мисао, живо, топло људско дисање трепере кроз све ове партизанске забелешке. Писац са тим светом живи осећајући у њему свакога појединца. Они су нераздвојно са њиме у вези коју ни сама смрт не раскида. Кад их нестане, кад их више нема, они за њега остају присутни. Мртви су овде н даље делотворни, писац их сваким поводом, у сваком мотиву који оживљује сећања на њих, опет ставља уза се, са њима разговара, пушта их да мисле и делују оним речима и оним поступцима који су за њих некада били карактеристични. И сваким тренутком, сваком евокацијом, у облаку, у дрвету, у камену, у лешу и костуру покрај пута, у случајном преосталом предмету негде на путевима офанзива и контраофанзива, писац види човека, знана и незнана, и о њему говори.

Та основна садржина ове књиге, човек-боорац, види се овде и у грандиозним тренутцима, у борби, у великим масовним кретањима, у подвизима које извршује исполинским снагама. Али сва та хероика није овде епски штимована. Уз њу стоје и ситни свакодневни сати иза борбе и око борбе, на бивацима, у склоништима, у забаченим босанским избама, у тегобним, безбојним, сурим, хладним; исцрпљујућим маршевима, од фронта до фронта. Фронт се овде не казује, али се живо осветљава кроз човека који је пуно људски илустрован, у стањима кад се издиже изнад своје нормале. Разговори о свакодневици, набачени животни мотиви који се пред човеком јављају, као да га од те животне нормале не рзздваја смрт са сваке стране, реминисценција из неке прочитане књиге, мотив из неке симфоније која одједном у сећању зазвучи, евоцирање и стално накнадно проживљавање догађаја и стања из једног ранијег живота, и дубока, нагонска елементарна вера у онај други који долази и већ се формира и за који се човек и бори, — све су то непосредне људске појединости које, дирљиво и узбудљиво делујући, откривају саму суштину борбе и људскога у њој. Уз велика разбуктала њена збивања, која овде скоро драматично запламсају, илуструје се она и изнутра, у интимној атмосфери борца кад није у узвишењу битке и кад се најнепосредније осећа и сагледава како се његово лично, индивидуално предаје општости, њој потчињава и са њоме стапа.