Наша књижевност, 01. 05. 1946., стр. 139

ређе

Хроника 141

Чедомир Миндеровић је писац који је, рекло би се, својствено предодређеп да људску материју овако третира. Он је рођени, нагонски лирик. Његова експресија увек вибрира. И то га императивно олводи не само овом и оваквом садржају, него и једном специфичном стилу. Тај стил, који је сав у фрагментарним наговештегвањима, у сугестијама које се набацују, а не разлажу, у сликама које погађају, али не објашњују, у метафорама, поређењима, симболичним сажетостима које заустављају читаоца под притиском једног утиска, не допуштајући му да за њима даље и дубље иде, врло лако се претвара у манир, и као таказ постаје понекад теретан. Једна извесна наклоност да се сугестивним, симболичних сликама створи штимунг и надражи машта може да буде, с времена на време, и овде-онде, позитивно ефектна, али на крају, и у честој употреби, почиње да делује апстрактно, као вербални ефекти који не одјекују, а засићују. Код Миндеровића у овој књизи има те лирске реторике, која, у ствари, не одговара његовој тенденцији да се удубљује у људске салржаје. Од ње ти садржаји понекад остају некако олакшани, као предмет у води, Али тамо где тај његов вибрантни стил адекватно садржају звучи, где је лирски акценат у пуној сразмери са мотивом, где се конкретна, жива, нова слика одмах везује са осећањем, да га потенцира, и за мисао, да је крене, ова књига узбудљиво делује и на многим страницама она не може да се чита без грча у срцу.

Дневник Чедомира Миндеровића није писан за историју, као што је случај са великим документарним делом Владимира Дедијера. Из Миндеровића будући историчар Народно-ослободилачке борбе може добити и података који би сг везивали за! факта, за догађаје, и који би могли да допуне ликове бораца и руководилаца. Али ако тај историчар буде имао наклоности да историју помало и романсира, онда ће му управо Миндеровићева књига дати могућности да се уживи у атмосферу живота кроз који се борба догађала. Миндеровићеву књигу треба да читају и са њоме да се саживе и наши будући романописци о великим стварима које је народна борба показала и створила, њу треба да присно осете и присвоје и драматичари који ће једнога дана хтети градити драму из најдраматичнијих стања кроз које су наши људи пролазили. Она им можда неће пружити много мотива за садржај у конкретном облику. Али ће она за сваки добар народно-ослободилачки садржај моћи да сугерира боју и атмосферу које му подударно одговарају, и више од тога, да му покаже човека изнутра у борби и борбу у њеној унутрашњој садржини.

Милан Богдансвић