Наша књижевност

Хроника

дећи борбу противу Турака, противу двоструког угњетавања, националног и класног. Појава „Изабраних страна“ Доситеја Обрадовића као прве књиге ове збирке обећавала је да збирка низом књига, које ће приказати културне тежње и остварења појединих епоха, и као целина пружи једну заокругљену, ако не и систематски разрађену слику културног развитка Србије. Друга књига, објављена под називом „Србија пре сто година“, претставља избор чланака пок. Тихомира орђевића, који се односе на прилике у Србији у првим деценијама ХЛХ века. Могло. се очекивати да се у овој збирци епохе обележе оним изразом који им је давала тадања напредна мисао, али и ако то није случај, сачуван је ипак известан континуитет тиме, што се доба о коме говори ова друга књига непосредно надовезује на доба у коме је Доситеј живео и стварао. Али, по начину на који је то доба захваћено у чланцима Тихомира Ђорђевића, издањем ове књиге отступило се од мерила којих се требало придржавати у овој збирци, да би она постала поуздан приручник по питањима наше културне историје.

Доситедева дела, дела су једне епохе. Она ће остати дуго времена, јер ће се читати као израз напредних стремљења свога доба. Дела Тихомира Ђорђевића не претстављају израз епохе коју обрађују, јер он није њен савременик. Не претстављају ни израз напредних научних погледа доба у коме је стварао, а нарочито не у погледу историјских и друштвених наука, којима се није специјално ни бавио. Али, може се рећи да су границе његових научних претензија биле тамо где п границе његовог научног рада. Он се није бавио друштвеном историјом, нити је себе сматрао историчарем.

Тихомир Ђорђевић био је етнолог. Ла и у тој струци више се посветио прикупљању грађе о животу и обичајима српског народа, него теоријској разради питања, Његова дела на једној страни обухватају зборнике грађе о обичајима народа, а на другој

153

низ монографија у којима је обрадио поједина питања етнолошке дисциплине помоћу прикупљене етнографске документације, не посвећујући пажњу историјској разради. Његово дело углавном претставља пионирски рад на прикупљању и сређивању података о животу и обичајима српског народа, разбацаних по научној, путописној и мемоарској литератури, као и архивској грађи Х!Х века, и бележењу народних причања, обичаја и веровања. Обузет тим тешким и пипавим послом, није имао могућности нити снаге да се дигне над ситне конкретности и сагледа одлучне линије историјског развитка и суштину наглих промена друштвене структуре доба које је изуча- | вао. Он није осетио како кроз масу тих података говоре, специфичним језиком појединих друштвених појава, основне покретачке снаге друштва, које су већ у: самом почетку ХП!Х века одлучно припремале коначно кидање стега турског- феудализма и стварање услова за развитак грађанских односа.

После другог устанка турска владавина губила је своја економска упоришта и снага јој је малаксавала, а нови владајући слој подиже се из редова српских трговаца и нахијских кнезова. У том времену наглих промена немогуће је обележити сталне односе, него само покретачке снаге друштва које руше један систем и припремају развитак другог, под заставом националног ослобођења. У многобројним појавама и њиховим противуречностима треба тражити сукобе снага које се боре, уместо да се на основу њих · реконструишу статичке слике пи! Ккозваних општих прилика. Много. је таквих појава из којих је Тихомир Ђорђевић изводио закључке о особинама и обичајима српског народа, а које су плод нових друштвених супротности; много таквих „народних ообичаја“ на једној страни претстављају мере које је нова српска власт под кнезом Милошем почела да спроводи ради јачања својих позиција, а на другој страни — тежње народа да дође до својих права.