Наша књижевност

Идила у Руденици 103

Најзад се и то утиша. Сваки пође за својим пословима и невољама. Заборавише и Глувога Пророка на његовој бачији, кад одједном опет кроз планине пођоше његове речи:

— Нека се опрашта мајка са сином и жена са чоеком! Нека се мири душман са душманином, јер већи душман долази! А кад он дође, расуће се сва земља и у један гроб лијегаће стотина. Србија ће бити мања од зрна шеничнога. М људи ће пролазити поред гробова и говориће мртвима: „Благо вама, мртви, што нисте међу живима. Мичите се да лијегамо крај вас!

Задрхташе сељаци код казаница и дуго су у ноћи тумачили пророкове речи.

— У те дане најскупљи ће бити чојек копач и во орач, — објављивао је Пророк. Нестаће људи, па ће се женама од свакога пања причињавати чојек. А кад у ријекама буде више крви него воде, устаће чојек за чоеком и саковаће нове топове и нове пушке. Биће у дослуку са царевима. И дићи ће нам се у индат цареви без браде, а њима уз кољено неће шједити џенерали него инџилири. Нарашће наше зрно. Ђевојке и ђеца заметнуће пушке. Устаће кука и мотика, проћераће Туку и Манџуку. И тада ћемо помаћи наш плот ђе никада још није био...

Такве су, отприлике, гласове сељаци доносили учитељу, а он се само смешкао на бунцања Глувога Пророка и казивао да у томе нема никаква тајанства. Видак је, говорио је он, прост човек, али мудар, па на свој начин размишља. Сељаци први пут у своме веку посумњаше у здрав разум учитељев. Зар Глуви Пророк паметан! Зар у оним бапским причама да буде истине2!

И опет заборавише Видакова прорицања.

Али кад букну рат и одмах се заврши расапом државе; кад навалише казнене експедиције и гамо где за прошлога рата нога ни једнога непријатеља није ступила; кад по селима почеше падати на конак наоружани људи, а међу њима и по које женско чељаде, сељаци се сетише Видакових речи.

— О славу му глуву, како 'но вељаше: Србија мања од 'шеничнога зрна! Јес), вала, нисмо ни колик' зрнце. Скупила се душа у нама. нема је ни волико!...

Почеше да све више навраћају код учитеља. Он је сад ретко бивао у кавани. Затворио се у школу и оћуткивао; слуктио некако замишљен, расејан; није гледао у човека, него преко њега у даљину и у себе, као да се тамо с неким разговара. Омршавио и постарео.

П.

Сад се у манастиру, у широкој сеници пред црквом начинио кас неки нови клуб. Појавили се нови људи. Из оближњега рудника Самокова склонио се у манастир рударски писар Пуниша Радовић, млад, гојан човек, страх и трепет сезонских радника Срба и Шиптара. Ту је и капетан-Ђорђе, у цивилном капуту, а војничким чакширама и