Наша књижевност

Мајка | 545

— Мора се Раде — судбина.

— А ти»

— Шта ја! Чекаћу те док се не вратиш!

— Сви се не враћају! — рече ми он.

— А ових педесет, рекох му — нису ни пошли!

Смрче се, а ми стојимо. Зави он опет цигару.

— Ето, Маро, вели, тако ти је то с нама. Венчали смо се, краву куписмо и мислимо: ето, мислимо се, — краву смо купили. Једну краву. Па ћемо да купимо и другу. Па и деца ће да дођу. А ја ћу около куће да направим ограду — сећаш ли се И бунар да ископам бих могао... Сећаш ли се Маро

— Сећам се, рекох му за бунар се сећам: ја ћу, рекао си, Маро, догодине бунар да ископам — да не вучеш воду издалека!... Тако си рекао.

— АЕ . 2,

— И кад сам ти купио чешаљ, црвени чешаљ — из вароши: памтиш ли»

— Још га носим, цео је.

— А опанке што сам ти донео, чуваш — је ли2 Нове, гумене опанке.

— То за зиму.

— И велиш — да идем» Ноћу ти лежиш, а топови грувају: погибе мој Раде, помислићеш — погибе! Недељу дана после свадбе, рат поче. А пола године иза тога, погибе ми Раде — тако ћеш да мислиш>

— Тако.

— И плакаћеш»

— Кад нико не види.

Онда ме он загрли, па ми каже:

— Маро, туго моја — зашто тор Тек пет месеци...

Оде он те ноћи.

Прође месец дана, а неко се шуња око прозора:

— Ја сам, рече тај — Раде! Отвори!

Отворим ја. Уђе он, сав каљав, поцепан, смршао. Дадох му да једе.

— Дошао сам — рече.

— Видим.

— А не питаш какор

— Казаћеш ти сам.

Исприча ми он; а — Отишао сам, каже, да се борим. Пушку нисам добио: — Отећеш је сам, рекоше ми — од непријатеља! Отео сам је. Мислио сам ја:

борба се води, јуриш, вичеш ура — онда ко жив, ко није, ко остане, ко не остане — а после чистиш пушку, дотерујеш себе у ред и тако. Кад оно, све је друкчије! Борбе нема! Стално се ратује! И дању и

ноћу. Одмора никако, хране нема —- пет дана (нисам јео. Рањен сам био. Бос идем — видиш! Опанци ми пропали, Ниједном се нисам испавао.

35