Наша књижевност

546 Наша књижевност

— Тешко је, рекох му ја — пати народ.

— Тешко. После пет дана, рекох ја себи: Раде, рекох, дошло је време да умреш! Ако не данас — онда ћеш сутра. Зато бар још једном кућу да видиш! То сам стално мислио: да ми је још једном до куће да дођем, па било шта било!... И ето — дошао сам!

— А други — где су2

— Остали... у брдима.

— И ти сам — побегао

—- Не, вели — пуно нас. Беше један са великим брковима, Адам се звао: — Другови, вели он, — видите ли» — Видимо, кажемо му ми. — Главу одавде нико не извуче! — Тешко, вала, да ће је неко извући! — Пушке, рече нам он — сви немамо! А Талијанг А Немац» Где ћемо ми с њима!... Па још да је само то, вели, него и против рођене браће ратујемо! Грех је! Брат на брата ударио... Него, рече, —- ми сви да пребегнемо њима — браћи нашој! Код њих и одмора има и свега... Ко хоће, вели, да пређе ноћас нека се припреми !...

И ја онда са њима пођем, само да се извучем. Застанем мало, па се искрадем и сакријем се, док се нису изгубили. Тако сам кући дошао — Маро!...

Одведоше мог Радета после три дана.

Дођоше Талијани и један чича Србин, зубе нема, бркови му се обесили:

____- Раде Филиповић, шушкета он — партизан!

= Ја. рече Раде.

После га затворише, а ја одем код тог Арсе — тридесет свиња има.

— Муж ми је, рекох, затворен!

— Знам.

— Брате, рекох му, дошао је за нас Србе задњи час: ако се не будемо помагали, нестаће нас!... Спаси ми, рекох му — друга!

— Не може, каже он — ко га је терао да иде:... Ја, каже и смеје се, па ми приђе ближе — ја да имам тако младу жену — никад у рат не би: ишао! Млада жена се не оставља! Млада жена...

Дозволе ми да видим Радета пред стрељање. Кроз прозор смо разговарали. — Маро, вели — збогом! Протури вреле руке кроз решетку, а ја му држим прсте. — Пуна ми је, каже, душа речи — али нисам сам: много нас

овде има! Сви ћемо у зору. Нисам, каже ми, био јунак док сам живео — па бар као јунак да умрем!

Онда ми тако шапућемо — стражар поред мене шета.

— Ето, вели, Маро — нема ко сад бунар да ти копа! Воду ћеш, туго моја, да вучеш, а дете чекаш. И детету, рече ми, немој да причаш да му је отац побегао! Кажи: отац ти је, синко, за слободу погинуо! (ако и |

— Добро — рекох.