Наша књижевност

Мајка 547

После ми он каже:

— А чешаљ је још цео — дај да га видим! А кад сам већ хтела да пођем: — Маро, рече ми — могла би већ и опанке да обујеш! Видиш,

свуд попала слана!... Баба Коса ми је била прва комшика. Станемо пред кућу, па се до-

викујемо:

— Оооој Маро!

— Ооооој...

Дође она једног дана код мене. Седе. Уздахну и поче да плаче.

— Баба Косо, рекох јој — судбина је. Два сина си изгубила. Јеси. Ја сам изгубила друга свог. Да плачемо што нису погинули ко јунаци, него их овде ухватише... Ја ћу, рекох јој — ако треба нешто да ти помогнем. Сама не можеш. Кажи ми кб детету свом.

— Који ти је месец. Марог — упита ме она изненада.

— Осми, рекох — осми месец.

— Осми. Ето, рече, ја сам се млада удала. И покојни муж — добро те умре, да не види овај јад — на рукама ме носио. Као гугутку ме пазио — мој муж. А ти сад — осми месец велиш»

— Ја тако рачунам.

— Ишла сам, вели баба Коса, пре седам осам дана, код родбине у треће село. Одем ја тамо: Талијани, усташе, наши — кб и овде. Добро. Кућа моје својте у брдима, па њих и не видиш. Прође тако четири дана. Лепо ми је било. Снаха у осмом месецу — кб и ти, муж јој заробљен у рату, отеран у ропство — снаха ме пази. Дође ноћ, она плаче, ја је држим за руку, па је тешим: — Снахо кћери вратиће се! Вратиће се. МИ Талијан неће довека! Памтим ја и онај рат — па опет остаде народ!...

После једног дана, видимо ми, дим на крај села. Дими се. — Сено — рекоше — неко запалио! — Магла се — рече други — спустила! -— Не, — вели трећи — него то знаке дају!... Какве знаке, нисам га ни питала. Дође ноћ, а оно од дима, пламен се направи! — Гори село рекоше — село гори, људи!...

Пламен све ближе нама, кад ето ти Талијана и усташа. У кући никог није било, до ја и снаха. Уђоше ови у кућу. Ћуте. Стоји слика на зиду, скиде је усташа кундаком, поцепа. Забоде кундак у сламарицу. А ништа не говоре. На путу тестија с водом — оборише. Стоји један усташа поред мене, насмеја се, па ме удари кундаком — мркну ми свест.

· Не знам колико сам тако лежала, освестим се, протрљам очи пуна соба Талијана смеју се. А насред собе, снаха лежи, бела кб зид, а један Талијан јој скаче по трбуху и све поцикује! По трбуху јој скаче. А већ је, сирота, била мртва: мало крви јој из уста изашло, Зажмурим ја и притајим се, док нису отишли...