Наша књижевност

548 Наша књижевност

А ноћ пре тога причале смо: — Зашто, пита она, то» Венчали смо се, три недеље не састависмо и оде ми муж» — Велики су греси наши, рекох јој — испаштамо! — А ти, баба Косо, упита ме — јеси ли и ти овако остала самаг — Шест година, не једну — шест!... Па је л' ти било тешког — Тешко кћери. — Знаш баба Косо, прибија се она уз мене — мој Бранко је био много стидан! Дању не сме у очи да ме погледа, све црвени и гледа у страну. Кад је хтео да пође, мало

се ослободио. Такав је он био .. А сад се сигурно каје: што, мисли се он, моју суђеницу нисам стално на груди привијао !... Кад се врати, привиће се око тебе, не плачи !... Тако смо те ноћи разговарали...

Устаде баба Коса да иде:

— Маро, вели ми, рекла сам ти да знаш. Ако и овде почне — немој да чекаш! Бежи!

— Побећи ћу.

— Побегни! Не дај се жива. Иди куд знаш Умри успут, ако не издржиш, али не чекај. Не чекај их овде. Убиће.

Прође неколико дана, а једном кроз село пролазе људи. Децу носе на рукама, које свињче пред собом терају:

— Пале, веле, Талијани — све попалише.

— Па куд — питају их — бежите»2

— Не знамо, кажу — што даље.

Дошло је време, помислим. Имала сам у селу другарицу. Девојка је била. Одем до ње:

— Јело, рекох јој — хоћемо ли»

— Куда» — пита ме она.

— У борбу, велим јој ја — да се боримо.

Пристаде она да пође: — Нисам, рече ми, на то мислила, али кад можеш ти —— таква — идем и ја!...

Већ се и дим осећао. Палили су около. Пођемо ми, а ја се сетим: А краву — зар краву да им оставим>

Потерамо нас две краву. Пођосмо с људима: писка на све стране, деца плачу, ричу говеда: седе жене крај пута, подбочиле руком главу па ћуте. Једна плаче: — Деца су ми остала тамо!... М хоће да се врати. А друге јој не дају: — Где ћеш тамо, све је изгорело! Млада си, биће још деце: спаси себе бар!.

Идемо неко време, а ја кажем ет

— Јело, рекох јој — ми идемо да се боримо. — А народ иде да се склони: морамо од њих да се одвојимо, па сами.

Одвојимо се ми од народа, и идемо, а на крај пута угледамо Талијане. Сакрисмо се у неко џбуње. А краву отерамо од нас — нека иде. Отераше Талијани краву, а ми настависмо пут.

Поче да пада киша помешана са снегом. Смрче се. Нас две саме. Склонимо се под једно дрво, па ту преноћимо. Дрхтале смо целу ноћ. Од зиме. Прође тако три дана. Трећи дан, рече ми Јела: