Наша књижевност
Мајка 549
— Маро, рече — ја више не могу! Видиш: снег пада, зима почиње. Идемо овако гладне три дана, а можда ћемо још три. А после» Исто нас чека: снег и глад!... Да идемо некуд где ћемо да се одморимо, ја бих издржала. Али, знаш и сама: снегови ће све да завеју. Борбе се воде. Куд ћеш ти по овим планинама... Него, вели, да се нас две вратимо кући!
— Ја се не враћам!
— Зашто» Војска је прошла. Попалили су — све није попаљено! Можда је твоја кућа остала, она је иначе завучена! Најгоре је прошло... да идемо кући!
— Немам ја више кућу, рекох 10].
= Пропашћемо, Маро: голе смо! Увече легнемо, а ујутру нас нема! Снег нас завејао — сестро!
— Ја не идем натраг!
— Добро, рече она — ја ћу сама. Не могу више. Дошло је време да нестане наш народ! Знам: кући не ваља. У борбу — још горе! Смрл тамо — смрт овамо. А мајка ме код куће чека — ако је жива. Идем ја.
Пољубисмо се, отплакасмо. Остадох сама.
Видим Јелине стопе у снегу. Нестаде иза дрвећа. Хтедох да је викнем. Да потрчим.
Нема се куд натраг. Снегови ће да завеју. Смрт тамо — смрт овамо. Али ако жива стигнем — пушку ћу добити! И кад моје дете први пут заплаче — заплакаће у слободи! Проживеће, а неће да буде роб. Тамо се, мора бити, друкчије и дише!
И небо је тамо друкчије — слободно.
Боже, да л ћу жива до њих да доспем>
Кад сам се освестила, а ја лежим у некој колибици. У тој колибици и једна жена: црну хаљину има. Мени окренута леђима. Помислим ја: ма где сам то ја већ видела та леђа са црном хаљином> Стално их гледам, чини ми се да сам их и пре десет година гледала.
Уздахнем ја. Окрену се она. Приђе ми, па ме помилова по челу:
— Како је, другарице2
— Жедна сам — рекох јој.
Даде ми мало млека.
Попијем ја гутљај, два, а она ми рече:
= Родила си! : — Кад» — упитах ја. — Јутрос!
Јутрос, кад је то јутрос» Шта је било пре тога» Сетих се нечега:
= Дете је мртвор
— Није, каже она — живо! Мушкарчић!
После мало поћута, па ми рече: |
— Четири киле сигурно има! Немамо овде кантар, али толико! Ето га поред тебе —- заспао!
Упита ме она затим: