Наша књижевност

Мајка 5 551

Седимо ми увече, а она ми прича:

— Знаш, Маро — ти за мене много значиш! Кад тако, понекад, клонем, нисам навикла на све ове муке, а ја кажем: А Мара, како може онаг Па још с дететом! Тешко је да се човек привикне. Ја сам срцем и главом ту, али сам тридесет година живела у вароши, у имућној кући, и то ми сад смета. Не могу тога да се ослободим. На пример, једно време, имали смо само једну кашику: нас педесет! Једе један, па други и тако редом. А воде тад није било. Вежемо другове за конопац, па их спустимо у понор — снег да нахватају са дна. Тог снега таман за јело. За прање нема ништа. И ту једну кашику не перемо.

У прво време, нисам могла да једем. Не једем дан, два. — Боли ме жуч, кажем друговима, а после огладним, па морам. А сад се полако ослобађам тих навика.

— Тешко је, кажем ја њој — ко се није навикао. Тешко.

Увече чита она, а ја је замолим:

— Другарице, читај и мени!

— Даћу ти, рече ми, књигу па читај сама!

— Како ћу кад нисам писмена!

Поче она да ме учи. Ја дојим малог, а она ми показује:

— Видиш Маро — ово ти је а!

Мој мали поче да плаче: — а-а-а-а.

— Ето, рекох јој — заједно учимо: он и ја!

Тешко ми је ишло. Увече уморна пишем слова;

Кад научим да читам, кажем ја њој — читаћу све. Свако парче новине које нађем на путу. А књигу кад добијем — дал ћу моћи и књигу 2

— И књиге ћеш читати.

После једне вечери, пишем своје име. Знам, зовем се Мара Фили. повић, а би ми смешно кад то први пут написах: Ето, мислим се — то сам ја! Два велика слова и једанаест малих: Мара Филиповић.

Беху после борбе и повлачења, а ја се све мислим:

— Сад ћу сигурно све да заборавим: откад слово нисам написала!

Стигнемо на крају негде, зауставимо се дуже, и ја видим: знам! Ништа нисам заборавила.

Увече причам малом:

— Видиш, синко, шапућем му — ти већ сад знаш четири слова! Са четири слова плачеш! А мајка ти није знала ниједно! Па кад будеш велики, бићеш учен, другови ће да те науче — ти сад и не знаш колико ми имамо учених другова!

А после помислим:

— Па ако он буде тако увек — мораће да носи и наочаре» Ето, и докторка их носи! И онај друг што је говор држао.

Мораће и наочаре да има, син мој — дабоме!

Прође тако и зима. Пешачимо по снегу, потуцамо се, ја малог метнула у торбицу и носим га на леђима. Идемо, идемо, он ћути, а ја се тек тргнем: