Наша књижевност

552 Наша књижевност

— Можда је црвић већ пресвиснуо2г Од хладноће умро. Скочањио се. И ја сад идем, мислим дете носим, а оно његов леш само! Ето, откад није заплакао Можда спаваг — никад тако дуго није спавао!

Пролази неки друг поред мене, а ја га замолим:

— Друже, види-де је л жив мали: да се није смрзао2

А друг ми одговара:

— Жив је — дише!

Почне борба: легнем негде, а торбица ми на леђима. Онда се сетим:

— Куршуми фијучу, најпре ће да погоде дете: на леђима је! Највише је издигнуто! Ти, Маро, мислим се — главу сакријеш, а дете на мету!

Скинем га с леђа и ставим на земљу, па га својим телом заклоним. — Ето, тако, сад ће прво тебе — њега си заклонила!

И то ми није ваљало — стално сам га премештала: узмимо, помислим, метак ме погоди, и ја погинем — угушићу и дете, поклопићу га!

И сама себи одговарам:

— Ако, — погините онда обоје! Зар њему има живота, без тебе мајке својер Нема ко да га пази. Да је мирно време — другови би га сачували. Кад беше, ту скоро, недељу дана само по шаку кукурузног брашна дневно — па опет су ти другови давали! Захвати кашиком качамак, погледа те, па каже:

— Маро — дај да ти сипам једну кашику: ти треба више да једеш — дете храниш!

Добри су другови — добри. Шта би' ја без њих била»

— Знате, другови, говорили су — рат ће да се сврши. Дочекаћемо слободу. Оставићемо пушке. И онда морамо и друго нешто да знамо, осим да ратујемо! Морамо зато још отсад да учимо!...

Била сам неписмена — научила сам. Нисам знала ни пушку да држим — сад знам. И ране да превијам умем — на курсу сам била. Све то за непуну годину.

Пре нешто више од пола године, мислим ја: ето, дошла несрећа на наше село! Живели смо, па дође крај. Сатреће нам село. После људи пролазе, кукају:

— И код нас, веле, исто — пропаде народ!

Онда сам мислила: ми, Срби, одосмо: несрећа на нас наишла! А сад видим: нисмо ми Срби сами! Много нас има. По целом свету овако: једни се бране, а други хоће да их згазе.

Седим ја увече уморна, па се храбрим:

— Е, моја Маро, кад би ти помислила, да сад, на свим странама, далеко, и у Европи, и у Азији, седе овако уморни људи ко и ти, кожа вам друкчија, језиком различитим говорите, очи вам, једном плаве, другом црне, трећи има косе очи — а сви се за исто борите: за слободу! И сви сад овако уморни седите, пушке сте крај ногу ставили, сећате се погинулих другова, ране видате, и знате: по целом свету, њих има — другова наших! Морамо да победимо!...