Наша књижевност

Мајка 16555

Тако сам ја често мислила; и тамо су негде ватру запалили, суше се, у небо гледају, и ове исте звезде кб и ми! 5

А да ме другови нису учили — зар бих ја то зналаг Прича нешто докторка, или друг са наочарима, а ја сваку реч слушам — учим се.

Дође тај друг са наочарима, па ми каже:

— Маро, вели — спреми чланак за зидне новине!

Тако ми је рекао: чланак за зидне новине! Не пита он мене: Јеси ли ти у школу ишла, Марог Јеси ли ти учена, или ниси2 Колико разреда имаш»...

Написала сам, а докторка, и њој је рекао, и она је написала, После каже она мени:

— Маро, твој је чланак бољи! Непосреднији је. Мој је много претрпан. Ти врло лепо пишеш! -

И загрли ме.

А ја се те ноћи пробудим, па гледам кроз пробушен кров у небо: Маро, да ти сад неко каже: — Кога би радије дала, десну руку, или докторкуг — шта би му рекла2...

Такви су другови били — да ми није било њих! Али опет: узмимо, ја погинем — нема ко да доји детег Могли би да га дају у неко селор А после оду одатле и четници га закољу! Дочују некако, па оду код те сељанке која је дете примила:

— Ти ли чуваш партизанско копиле2

Нема њему живота без мене: зато ако мене погоде, свеједно је што ћу га поклопити! А може да се деси, сетим се после, ране ме само, онесвестим се, а кад се пробудим —- дете сам притиснула и умрло!

Мислим ја на све то, док куршуми фијучу, па час дете заклоним, час га ставим поред себе, а кад кренемо — на леђа.

Поче и пролеће. У пролеће нам је било најгоре. Повлачимо се по брдима, а птичице певају. Помислим ја:

Мали је кб ова птичица. Кад је сит — смеје се и пљеска ручицама. Кад је гладан — плаче. Усташе, Талијани и остали — не занимају га. Не зна за њих. И боље је што не зна!

А докторка ми вели:

— Знам, код нас у Београду има деце, па сваке недеље на преглед код лекара. Сваки други дан их мере на кантару, читава војска рођака брине се за дете, — па опет слабуњаво и кењкаво! А твоје већ и корицу сиса: како тог

— Мора, сирото, да се бори за живот! Много му боље ни код куће не би било: куршуми не би фијукали — а све остало морао би да отима, кб и-сад овде... А ко ће га знати: види, ваљда, да се ми сви патимо, па трпи и он:

— Ја сам најмлађи партизан, мора бити, да мисли — не смем да се обрукам! Сви сад у мене гледају — толики другови!

МИОДРАГ ЂУРЂЕВИЋ