Наша књижевност

Зао ПИ И А

138 Наша књижевност

Петроград, на Бадњи дан 1863 . ... Твоје је писмо добро дошло, јер тек што сам почео да пишем, куда води срнски народ Ристић-Блазнавчев устав, а куд он треба да иде. Твоје ме писмо опомену, да није вредно писати, кад од писања неће бити вајде. То је заиста тако. При свем том ја се не кајем што сам оно писао у „Застави“. Ако неће учинити утисак на владу, а оно ће за цело на либералну (бившу) партију, јер ће видети, да и над њом има контроле. Ја сам у том чланку строго кудио њено страшљиво држање за владе кнеза Мијаила и њено садање улагивање влади, а у исто време захтевао сам, да сна јасно изрече своја начела и опр=дели свој програм. У последњем броју „Застава“ је напечатала прву половину чланка и ту редакција примећује, да сам криво схватио одношаје опозиције и кнеза Мијаила и да ће она саопштити своје примедбе на мој чланак. Баш сам љубопитан. Паја ми је пре неколико дана писао о беседи, што су је говорили намесници при отварању уставне комисије, и вели, да се „њима“ допада. Ја незнам који су то „они“, али сам му писао, да је прочитају овако наштампану, па ако нађу што, што би им се допало, онда су они изгубили сви памет после 29: Маја. Још како бацих оно, што сам спремао за „Заставу“, накитих му писмо, да грочита „њима“ сву шарлатанерију оних мудраца (међу којима су готово сви наши либерали) који попују, да се реформе изводе у „народном духу, на српском темељу и т. д. Ето Ристић каже да је „совет“ у духу нашег народа, јер је поникао и срастао с народом. А ја велим да су и самовољни начелници, капетани, пандури, кврге, батине, кундаци, топузи и сва она грозна тиранија у породичном животу нашем У „духу народном“. Све су то последице нашега дугог робовања под Турцима и оне су срасле с нама као и вера у вештице и вампире и друге празноверице, које су општа својина необразованих народа. Тако су исто и канцеларије са њиним бесконачним редом чиновника, жандара, шпијуна, цензора, исто као и усовет“ У „ДУХУ народном“, благодарећи бирократском васпитању наше надри-интелигенције за последњих 40 г. Ја не знам за остале ствари, али за нашу бирократску систему У администрацији уверен сам, да ће остати недирнута. „Да се не удаљавамо од народног темеља.“ А реформе се баш с тога и предузимају, да се униште неке рђаве стране „народног духа“, и услови, који помажу да се те стране развијају, а да остану само добре стране и да се створе нови услови, из којих ће се развити нове стране народног духа, т. ј. нова убеђења, обичаји, установе и т.дД.

(Писмо Паји Мијајловићу)

Петроград, 7 Јануара 1869

Драги Пајо! 8 ујутру Синоћ ме заболеше очи од лампе, па морадох да прекинем писмо; сад ево даље. Ја сам напао опозицију, што је она викала на Христића и хвалила Обреновића, који је био хиљаду пута гори но Христић, и који је поставио Христића; што је корачала један корак напред, а два назад и тиме уништавала свој рад и давала могућност реакцији да се утврди у Србији. Последица је тога, што смо ми сада много даље од слободе, но што смо били 1858. г. т. |. сад ће нам требати много више борбе, но што је требало у то време и то све услед тога, што је опозиција у шупљим фразама: „закон је највиша воља у Србији“, „ја сам први српски војник“, „ја се гордим што сам први српски грађанин“; „ми не ћемо ништа за народ без народа“ и т. д. налазила и налази идеал патријотизма и слободоумља. Ти правдаш либерале, или бар желиш да кажеш, да се мало· што и могло урадити. Ја би могао то да оповргнем, али то ми није од потребе. Нека је тако, да либерали нису могли ни-