Наша књижевност

И ЕШ МЕ ДУ чу

Из преписке С. Марковића 5139 1 % :

шта више да ураде. А за што ни су моглирг Управо за то, што не само да нису били организирани и солидарни као једна партија, већ нису јасно определили ни основна начела, која желе да остваре, ни пут којим треба да се иде. С тога сам ја и казао у мом чланку, да јединство у мишљењу треба да претходи организацији у раду, т. ј. либерална партија треба јасно да определи куда тежи и како мисли то да постигне, а кад су се у томе сви чланови сагласили онда се тек може приступити раду и онда треба ићи доследно до крајности. За што људи као кнез Мијаило, Блазнавац и други успевају у својим намерама2г За то, што су они јасно определили цељ којој теже и путове који воде тој цели. Бар код нас се не може казати да има каквих партија (као: аристократа, духовенства, богаташа) којима би било од користи да потпомажу тиранију, већ просто вешти частољупци употребљавају на своју корист неразумевање простог народа и слепо поверење интелигенције. Они иду доследно својој цељи. А за што тако не ради и опозиција2 Ја сам казао у похвалу политике кнеза Мијаила, да је она била „крајње доследна.“ Ја и опет с" повторавам да је доследност врлина сваке политике, јер јој гарантира успех (разуме се на дуже или краће време), али из тога још не следује да доследна политика не може бити непоштена... Ја не знам колика је сила у омладине и с тога и не мислим да ће се моћи што одмах започети. Да сазнамо силе омладинске — такве силе које би биле способне за озбиљан рад — треба најпре и најпре да се знамо на чисто који смо и какви смо. После треба приступити организацији и тек онда раду. За то треба још једном учинити решавајући јуриш на бившу опозицију у Србији, па или нека пређе сасвим у логор владин, или нек буде уз омладину. Посредника и полутана нама не треба. Ја ћу покушати да се о томе договорим са „Заставом“. ИМ ако не успемо одма да урадимо што год „стварно“ — онда бар да дамо правац омладини, да спремамо људе — живи материјал за будућу зграду, коју ћемо предузети да дижемо при првом згодном случају. Ово чим пре урадимо тим боље, јер иначе оде све за „Јединством“ и старим ауторитетима.

Што ми пишеш, као да ја теби приписујем особито одушевљење за беседу намесништва — то није истина. Напротив, ја сам изрекао мишљење, да ти ту беседу по свој прилици ниси ни читао, кад си ми је послао, јер да си је читао, увидео би шта је, а из тога следује да ја нисам сумњао у твоју памет. Ти си био одушевљен перспективом на „нов живот“ (као што ти рече у твом писму), који су обећали Ристић н Блазнавац, а раструбили „Јединство“ и „Србија“ па с тога си ме позивао „Сад је време“, „дај да грабимо“! и позивао си ме да пишем што год, а особито да будем кореспондент „Јединства.“ Ја ти у томе не замерам. Сваки се могао преварити слушајући шта говоре наши „најбољи људи.“... Заиста бивша опозиција у својој радњи у и око „уставне комисије“ показала се или крајње глупа или крајње непоштена, што ја још не умем да решим. Пре свега, за што су они ту комисију назвали „комисијом“, па још „уставном“, и зашто су раструбили, да је она сазвана да изради пројекте нових закона, кад је намесништво унапред изјавило, да оно сазива „најбоље људе из народа“ просто да чује мнење (2!) народа о реформама. Није ту било ни спомена ни о каквим пројектима, ни о законима, и опозиција је требала одмах да објави, да је „велика народна скупштина“ изјавила своје мнење и своје жеље о реформама и да су ту сваке комисиј= не само сувише већ и незаконите. Јер да узмемо н, пр. да су сви чланови казали на прво питање, као што је одговорио г. Ј. Илић, шта би онда радила владаг Она би ваљда то сматрала као мишљење народа и уништила би жеље скупштинег! И опозиција није требала — није смела да прима учешће у таквој комисији, која уништава најсветија права народа, која не дозвољава да народ преко својих законитих претставника изјављује ни своје жеље (а камо ли што друго), већ и за то требају особите комисије, које саставља

та

Миу

аб л њи

зао нтвар в тате о.

риса

ер до ривера