Наша књижевност

140 Наша књижевност

влада по свом ћефу. А ако је влада хтела заиста да прави пројекте закона, онда је опозиција била дужна да прими учешће, али у исто време да тражи и ради да народна скупштина може са свим не примити, те пројекте, већ из своје средине саставити нову комисију и правити нове пројекте и законе. А овако шта је радила опозицијаг Пре свега погазила је права народа и прогласила као ништавне све жеље „велике народне скупштине“, друго, дала је влади могућност да протури ако хоће „две палате“ по „жељи народној“ (јер се комисија на то сагласила) и треће: све то урадила је опозиција утврдивши још више популарност данашње владе, дер та сва подлост ишла је под фирмом, до влада неће да ради ништа за народ без народа. Управо мени је сва та радња тога одбора гадна. Сваки, ком сврака није попила мозак, или који има у себи искрицу поштења, изашао би одмах из одбора на прву објаву претседника: „да ће комисија одговарати само на питања, која јој се предложе.“ Него доста о томе, ја сам намеран „у своје време“ да проговорим опширно о будућим реформама нашим и о радњи неуставног одбора.

Може бити да ћеш приметити да де у чланку „Велика Србија“ нејасно изведена ова мисао, што сам је овде у писму исказао. То је с тога, што сам се прво бојао, да „Застава“ неће примати врло оштар чланак, а после

с тога, што сам се бојао београдске цензуре. У осталом он није био намењен

простом народу, већ интелигенцији...

(Из писма Јеврему Марковићу)

Петроград, 18. Јануар 1869

... „Увредио сам „ауторитете“» Но мени је баш све једно љутили се они или не. Остаје ми само да одговорим на твоје приметбе. Оне су за мене важне с тога, што видим да су ме многи криво разумели, па међу њима и ти. Ја нисам казао о нашем народу да је „просто глуп и незрео“ (ово су твоје речи) већ политички глуп и незрео. Ту реч „политички“ опредељује смисао, као што сам ја и објаснио у мом чланку да прост народ сазнаје само тегобе што га тиште, а не уме да нађе лека, не уме да изнађе систему државну, која му гарантира слободу и благостање. Ја сам казао даље, да само људи или теоретички образовани или који су живели грађанском слободом, умеду да нађу гарантије за слободу и развитак... Што сам ја тако оштро изрекао пресуду политичкој зрелости српског народа, то је с тога, што се наши јадни либерали једнако заклањају „свешћу“ српског народа и његовом вољом, исказаном на „великој скупштини“, и тиме хоће себе да одбране, што су они били страшљиви, па нису смели да кажу своје мишљење, већ почели да певају химне Обреновићима, Блазнавцу и Ристићу. Ето сада једнако пишу по „Србији“ и „Јединству“ како је то народна воља, да се „утврди народна династија Обреновића“ итд и тиме оправдавају сву себичну и подгу унутрашњу и спољну Блазнавцо-Ристићеву политику. Свест народна састоји се из свести његових појединих чланова, а тако исто и његова воља. Па кад чланови народа, који треба да су најсвеснији, нису ни толико свесни да изрекну своју вољу у најкритичнијем тренутку, онда се смело може казати, да у том народу нема политичке свести. А пада ли ту срамота на народ или на интелигенцијуг — то ће знати сама интелигенција. Моја је жеља била да изазовем полемику са бившом опозицијом, с тога сам 10] казао на свршетку чланка да она гази своја основна начела, да ставља династичке интересе више народних и на послетку захтевао сам од „Заставе“ и „Србије“ да изреку једном јасно своја начела и свој програм у раду. Но опозиција се уклонила од полемике и тако ја не добих прилике да изречем и другу половину мојих жеља.