Наша књижевност

Оклопни воз 14-69 265

ђи куршум у око, као веверици. Вероватније је да ће стати, неће да прегази човека. Хајде, другови.

| (Ћутање.)

Други рибар. Прегазиће!

Први рибар. А што да не прегази» Зар му је жао некога2

Вершинин. Другови!

Један глас. Лези ти сам.

Вершинин. Самг Добро, лећи ђу.

Гомила. Не пуштајте Никиту Јегоровича!

Вершинин. Ко ће онда2 Ко ће, ако нећу ја2 (Окорок баца карабин и леже леђима на шине.) Васо, певачу, куд ћеш ти2

Окорок. Нека их! С таквим људима се не може живети... Не

бих хтео пред смрт да их ружим. Па ипак су стока и бараба! Ето то је!

Вершинин. Колико пати свет! Барем брже да наиђе воз... Ух, како лупају точкови...

(Пауза. Васо, хоћеш ли ракије» Окорок. Има ли ракије» Дај, изгорех. (Први рибар допузи до њега и пружа му лонче.) Мићо, тешко ми је при души... Остани бар ти ту поред мене... —

Први рибар. Опрости ми, Васо, жао ми је тебе, али морам да вратим лонче.

Окорок. Хајде, врати, врати... (Први рибар пузи натраг.) (Па уза.)

(Придиже се на лакат. Народе, не могу, Драги моји, тешко ми је при души... Убите мене

(Син Бин-у пузи на насип.) Вершинин. Еј, Кинез, куда ћеш» Син Бин-у. Васи тешко. Много тешко. Па... Вершинин. Нека легне! За своју земљу леже.

Син Бин-у. О, ти... Отис и прави човек, Ако опет дођем овамо, рећи ћу свима какав ти човек. Да. (Пузи, затим легне поред Васе.) Иди ти, Васо!

Окорок. Браћо моја... Не могу... (Плаче. Немам храбрости... (Спушта се доле и леже поред Вершинина).