Наша књижевност

ПОЗОРИШНИ ПРЕГЛЕД

ГОСТОВАЊЕ МОСКОВСКОГ ДРЖАВНОГ ТЕАТРА ЛЕЊИНСКОГ КОМСОМОЛА

После гостовања совјетских плесних мајстора и концертних уметника, у Београду су, септембра месеца, гостовали позоришни трудбеници Московског државног театра Лењинског комсомола, који су пред нашом публиком, у пуном саставу и са сопственом техничком опремом, приказали 6 дела из свог новијег репертоара. Дела одабрана за гостовање, сва — сем Ибсенове „Норе" из старије и новије руске књижевности, омогућила су нашој позоришној публици да бар делимично сагледа величину и значај класичног руског театра (један Тургењев, један Толстој, један Горки) и да наслути тенденције и стремљења најновије епохе совјетске драмске литературе (Константин Симонов: два дела). Нажалост, Московски театар Лењинског комсомола је дао свега 6 премијера (16 претстава), тако да нисмо имали прилике да видимо ни Гогоља, ни Острсвског, ни Чехова — драматичаре који су, и по својој генијалности, и по особености свога драмског рада, остали заувек везани за богати расцват руске позоришне уметности, која је данас у свету непревазиђена, >

Каа прву претставу, Московско позориште Лењинског комсомола приказало је комад Константина Симонова „Тако ће и бити“, писан у време кад је совјетски борац, у коначној борби за ослобођење, вршио последње напоре да дотуче упорног непријатеља. Тему овог комада, са тенденцијом моралног охрабрења совјетског човека у његовим најинтимнијим осећањима, диктирао је такорећи сам живот. У то време хиљадама совјетских бораца, који су остали без својих најближих и најдражих, осећали су, на домаку коначног ослобођења, сву тежину своје личне судбине. Комад Симонова писан је с намером да покаже да совјетски човек, и онда кад је, бездушношћу непријатеља, остао на свету сам, не може остати у совјетској заједници усамљен, да лични живот није страхотама рата заувек прекинут, да пред сваким опет стоји отворена могућност за нов, исто тако дубок и исто тако леп лични живот...

Друштвена актуелност теме, у време кад је комад писан, ван спора је. Константин Симонов, који је у свем свом позоришном раду непосредно црпео из живе стварности, и у овом комаду је био на правом врелу. Но, стварајући своје дело са свом журбом писца који брзо и ефикасно реагира на моралну проблематику дана, он се није много трудио да од једне животне истине, чија је факта реално уочио претварајући их у уметничку слику, направи такво дело које би, по својој укупној идејној и уметничкој изграђености, превазишло значај једног случаја, које би имало дубљи смисао од једне књижевне илустрације. Животно, комад убеђује: лица су уверљива, проблеми познати, развитак догађаја природан. Уметкички, њему недостаје снага реалистичке типизације: оно што је у њему подробно,

Њене

ЊУ

Как

%

"ДЕ

' >) Пиј

та

5572

Рт

пећ

а