Наша књижевност

286 Наша књижевност

посебно, индивидуално није осмишљено до општијег значења, до пуније вредности, до неумољивости закона; оно што је општије, недовољно је поткрепљено и оснажено на уметнички начин. Отуда парадоксални утисак да је све индивидуално у делу исувише опште, све опште исувише индивидуално.

У техничкој изградњи дела, у којој се осећа потпуни немар према усредсређивању страсти и хотења у основни драмски чвор, има много брзих и немарних потеза, набачених али неискоришћених могућности, овлашних скица личности и ситуација, где ток развоја захтева темељит захват и одлучно решење. Остварен уметничким средствима литерарног фељтона са лирским претензијама, прошаран многим приповедним елементима, комад Константина Симонова претставља тежак и нимало благодаран задатак за режију и глуму.

Редитељ И. Н. Берсењев покушао је да од фељтонског ткива дела изради убедљиву животну материју на сцени. Оно што је у самом тексту, који има бројне особине филмског сценарија, било тек наговештено или недорађено, редитељ је сам употпунио, заокружио, продубио. Велики део ефеката, врло студиозно решених речитим ћутањем, или нијансама у покрету и гласу, остао је нашој публици недоступан, јер је за њих било потребно потпуно разумевање руског језика. Баш због тога, нашем гледаоцу више су падали У очи они малобројни филмски поступци у решавању ситуација и односа, који су наметљиво испадали из оквира художествено постављене игре. За остварење своје замисли, која се, у тежњи за реалистичким оваплоћењем живота, ослањала углавном на живе и убедљиве људе у дејству и контемплацији, редитељ је имао одличне тумаче У својој трупи. Идући за редитељевом концеппијом јаснијег оцртавања личности, појединци су западали у симболично преувеличавање и тенденциозно карикирање (С. Г. Бирман у улози жене-мајора, Вовси у улози академика Воронцова), но већина је, у правилној сразмери са својом функцијом у склопу целине, давала своје улоге одмереним и ненаметљивим средствима истинског сценског реализма.

=

Друга претстава, Тургењевљева комедија „Месец дана на селу“, у којој је ансамбл Московског театра Лењинског комсомола достигао свој уметнички домет, била је и режирана и играна у најбољем духу стваралачких принципа Художественог театра. У овом фино грађеном комаду, који је саткан од танане, скоро прозрачне осећајне и психолошке пређе, без дубљих драмских сукоба и решења, дата је дискретна, лирски сентиментално обојена слика учмалости и промашености господског живота на једном спахиском имању четрдесетих година прошлог столећа. Сликајући људе који без своје кривице живе људски промашеним животом, Тургењев приказује колико они жуде за правим и непатвореним животом, који им конвенционални обзири и кастинска стега онемогућују ла искрено и слободно проживе, колико је у њима, кад их запахне истински дах живота, основа за узвишена осећања, праве емоције, искрене мисли.

Редитељ С. В: Гиацинтова, која је Тургењеву приступила с пуним познавањем књижевне и позоришне материје, успела је да у својој мајсторској реализацији постигне ону дискретност у спољашњем изгледу комада којом се одликује целокупан рад Тургењева, а да ипак не пренебрегне ниједан унутрашњи покрет у ликовима, ниједну нијансу у односима, ниједну могућност у идејама. Дело Тургењева, приповедачко у својој суштини, добило је на тај начин ону ненадмашну сценску пуноћу која је одлика само највиших позоришних мајстора.

У својој уметничкој композицији епохе, с. В. Гиацинтова је извршила мајсторску синтезу оног спољњег, тако штурог код Тургењева, и оног унутарњег, оствареног с невероватним богатством тананих прелива. Епоха и средина нису се осећале само у декору, у костимима, у спољашњим обележјима једне одређене друштвене средине. Гиацинтова је умела да их осети у људима, У њиховим схва-