Наша књижевност

Хроникз ; 5

тањима, мислима, поступцима, емоцијама, боловима, криковима. У свакој речи радости или горчине, у сваком покрету туге или страсти, у сваком заносу љубави или лепоте, она је умела да осети не само њихово конкретно психолошко и социјално значење, њихову људску и друштвену условљеност, него и њихов стварни и могући драмски потенцијал.

За остварење оваквог врховног осећања једног дела на позорници траже се највиши мајстори глуме, који се без преостатка могу увући под кожу замишљеном лику и треперити животом личности коју тумаче до најтананијег влакна осећања и последњег окрајка мисли. Две креације из приказа овог дела, које су дале С. В. Гиацинтова, у улози Наталије Петровне, и Е. А. Фадејева, у улози Вјерочке, спадају у ред највиших остварења која смо видели на београдској позорници. Гиацинтова је с невероватним богатством остварила лик жене која у пустом и празном животу на спахиском добру, жудећи за истинским животом, постаје жртва својих страсних и необузданих осећања према младом студенту, који поучава њеног сина. Е. А. Фадејева је с невероватном потресношћу приказала лик племените девојке која кроз невину љубав, кроз жртву и патње израста у зрелу жену. Прозрачна појава, с ванредном сугестивношћу израза у очима, Фадејева је остварила свој лик на један истински емотиван, лирски начин. Живу, нешто питорескно замишљену типску личност доктора Шпигељског дао је В. В. Всеволодов. Изван строгог стилског јединства целине, И. В. Мурзајева, као Лизавета Богданова, и В. В. Марута, као спахија Бољшинцов, дали су своје улоге У живим бојама, са знатним карикатуралним претеривањем (да ли по интенцији редитеља2).

ж

У приказу Толстојевог „Живог леша“ још јасније се испољила тенденција извесних трудбеника да, полазећи од постигнутих резултата художествене игре, траже нове путеве, нове могућности, нове изразе. Потресна судбина Феђе Протасова, коју Толстој види у друштвеној условљености и даје у богатом реалистичком оквиру, с тенденцијом морално-филозозовске проповеди о лажима у односима у браку, у друштву, у систему, добила је у режиској интерпретацији С. Г. Бирманове жив натуралистички рељеф, испуњен јарким контрастима, мутним хиперболама и вештачким стилизацијама. У тежњи да избегне оно што је већ раније остварено, што је већ завршено и у својој завршености канонизирано, С. Г. Бирманова је у својој режији „Живог леша“ покушала да изнађе нову садржину Толстојевих ликова и да их изрази, мимо конвенционалних схема, у драстичном светлу контраста, потенцираних до крајњих могућности. Линија поступног „пада“ Феђе Протасова тиме је изломљена, и природни редослед окрњен. Драмски мотиви, који код Толстоја имају јако подвучену ноту људске убедљивости, изгубили су, тако, своју природност и добили известан бизаран вид. То се нарочито испољило у игри саме Бирманове (Ана Карењина), која је брижну мајку, моделирану законима класе, давала час са претерано подвлаченом бездушношћу, уосталом привидном, час са бурном скалом нежности, и одвише отвореном. Личност Циганке Маше, коју је тумачила Н. И. Кутасина, давана је у стилизованим покретима и подигнутој дикпији, који су јој много одузели од убедљивости, и поред мајсторства у глуми. Стилизован је такође био и цео цигански амбијент, са бизарно постављеним ликовима, сонорним гласовима, егзотичном ношњом,

Носилац главне улоге И. Н. Берсењев, који је у Феђи подвлачио човекољубље и тежњу за истинским животом, дао је своју улогу проживљено, одмереном реалистичком дикцијом и покретима који стоје на средини између старе романтичарске школе и савременог реализма. Ако је претстава „Живог леша“, о којој би вредело расправљати са принципијелног гледишта, била на високом уметничком нивоу, у оквиру замишљене реализације, то је у првом реду заслуга

»