Наша књижевност

[=> 258 = Наша књижевност

читавог ансамбла, оног низа великих уметника који су надахнуто и с бригом правих стваралаца доносили своје мале улоге.

У свом делу „Васја Жељезнова“ Максим Горки је дао ванредну слику моралног расула трговачког сталежа. Оличавајући цео сталеж у личности једне жене јаке руке и одлучне мисли, он је у њој разголитио, с убедљивошћу правог реалисте, све тенденције класе којој припада, али само зато да би видније подвукао, с хуманистичком тенденцијом, величину њене људске трагедије. Спољашња драма — потпуни расап породице Васје Жељезнове, само је оквир у коме се одиграва она унутрашња: људска драма човека који је роб својих развијених сопственич-

-" ких инстинката, до последњих консеквенција, и у најдубљим својим емоцијама.

У режији С. Г. Бирманове, која је „Васју Жељезнову“ дала као натуралистичку илустрацију распада једне класе, извршена је дехуманизација Горкијевих личности. Драма је на тај начин добила наизглед, у бурним сукобима, драстичним односима, оштрим контрастима, разголићеним појавама, али је изгубила своју људску потресност, која је у основама Горкијевог приступања људским типовима, не само када су револуционари (Рашела), или жртве (Наталија, Људмила, Лиза, Поља), него и онда када су слабићи и пропалице (Сергеј, Прохор) или осиони претставници капиталистичког стицања (Васја, Гуриј). —

С. Г. Бирманова, у насловној улози, извајала је лик жене која се свом својом снагом, личном страшћу и дубоким емоцијама грчевкто држи својих класних интереса, својих друштвених инстинката. Израђен на прорачунатом дејству крајњих супротности у дикцији, која иде од полутонова до заповедног урликања, без прелазних модулација, и ефекту контрастних покрета, који су сачињени од финих једва приметних нијанси и драстичних израза, лик Васје у интерпртеацији Бирманове свео се на једну господујућу, скоро демонску личност, којој је све људско страно и непојмљиво. Да би овако замишљена Васја постала разумљива и прихватљива, Бирманова је све ликове у њеној околини дала с подвученим бизарним примесама, настраним и суманутим особинама, у необично сочном натуралистичком приказу.

Посебно треба издвојити невероватно природну и једноставну игру ЕЧОЕЕЕ Паркалабове, која је сумануту девојчицу играла са правим и пуним реалистичким проживљавањем. Ова улога свакако је једно од најзиших остварења Московског позоришта на гостовању у Београду.

=

„Под кестеновима Прага“, последње дело Константина Симонова, приказује живот једне породице прашког родољуба, у тренутку кад Црвена армија, потпомогнута акцијом чешких патриота, ослобађа најзападнији европски бедем словенства. Захваћено непосредно из живота, с истинским ликовима и проблемима, ово дело показује да се борба против фашизма није завршила војном победом, да се она наставља у новом виду и с новим средствима. Надахнуто идејом словенског братства, у заједничкој борби за слободу, дело носи своју политичку актуелност.

Редитељ С. Г. Бирманова трудила се да од доста штурог костура драме, који је израђен схематично и без дубљег уметничког понирања у догађаје и људе, направи занимљив спектакл, У реализацији појединости, у решавању ситуација и употреби сценских ефеката, она се знатно послужила филмским средствима. Ако дело, на тај начин, и није давало дубље емоције, оно је бар било необично живо и занимљиво.