Наша књижевност

МУЗИЧКИ ПРЕГЛЕД

ПРВИ КОНЦЕРТ БЕОГРАДСКЕ ФИЛХАРМОНИЈЕ

Први концерт Београдске филхармоније у овој сезони чинио је увертиру у низ концерата који треба да следе и, према првом утиску, донео је резултате који обећавају сређенији, плоднији и успелији рад у сезони која настаје. Буде ли могућности и за остварење разноврснијих програма и у тој разноврсности инструктивних и педагошки позитивних у смислу пропагирања музике у масама —- задатак Филхармоније моћи ће да се сматра потпуно испуњеним.

Српска уметничка музика пролазила је — у тежњи за везаношћу са родним тлом, за локалним колоритом, за „огледалом живота“ — кроз фазе малограђанског севдаха, кроз фазе имитирања народне уметности и накалемљивања народ“ ног мелоса, кроз лутања у тражењу израза и адекватне форме, и она тек данас, код појединих савремених композитора, добија извесне контуре и извесне уметнички позитивније форме. Недостатак већих талената и услови уметничког делања спречавали су раније правилнији развитак наше уметничке музике. Отуда је оперско стварање у Срба било везано или за подражавање веристичког правца, тј. оног правца који је највише имао успеха на свим грађанским позорницама света, или за домаћи колорит, који се своди на површни патос, непроосећани севдах или декоративну фолклорност.

Борисав Станковић је у „Коштани“ изнео сирову узвитлану драму страсти на бази локалног колорита. И та тема страсти, „жала“ и севдаха била је привлачна за наше композиторе Крстића и Коњовића, и сваки на свој начин је тонски обрадио, Док се Крстић држао дословно циганског мераклијства, локалне патетике која је уствари остајала површинска, Коњовић је уметнички истинитијим изражајним средствима „Коштану“ дигао на већи артистички степен дајући јој експресионистичко тумачење, основано више на „оплођењу“ народног мотива, него на дословној примени.

Из „Коштане" извучени симфониски фрагменти и сливени у целину „Триптихона" несумњиво одају, по својој дескриптивности, по својој драматичности и звучној сликовитости и по плесним ритмовима, драмско порекло те музике и постављају диригенту нимало лак задатак. Барановић је суверено и изразито подвлачио драмске акценте те музике, износећи на чистину нарочито компликоване ритмичке задатке које „Триптихон“ поставља. Његово сугестивно владање оркестром допринело је да су и топле биле мелодиске линије у оштрајху“ и чиста интонација код дувача и ритмички прецизне удараљке, тако да је целина претстављала чисто умивену и рељефно израђену интерпретацију.

У Шестој симфонији Чајковског Барановић је дао маха стихијској снази те симфоније, увек радо слушане, а ретко стилски погођене. Тежећи да истакне импулсивну снагу над резигнираном лирско-медитативном страном ове лабудове песме Чајковскога, Барановић је симфонију приказао у новијем, модернијем светлу,