Наша књижевност

ПИ а МЕ

Белешке

литичке и грађанске слободе народа. Слобода и демократија за њега су била средства за материјални и духовни развитак народа.

Апсолутистичка реакција дочекала је Светозара Марковића тамницом, прогонима, забраном његових дела и листова које је покретао и бесомучном клеветничком кампањом. Светозар Марковић није био ни први ни последњи народни борац који је сатрунуо у казаматима противнародних режима.

Са његовим учењем догодило се оно што се догађа у историји и са другим револуционарним мислиоцима. Монархистичка реакција за његова живота уложила је све своје снаге да омаловажи, прикрије и преда забораву његово велико дело. Изразити реакционари називали су Светозара Марковића и његове другове „групом ђгка бадаваџија“ да би њихово прво колено, адвокати грађанске класе, претставници званичне науке, покушали да га прикажу као фантаста, који је хтео дау Србији калемитуђе идеје. Човекаса највећим заслугама за наш народ са којим се поноси читав свет, они су хтели У одбрани својих класних привилегија да покрију прашином лажи и фалсификата и сакрију га од свога рођеног народа. Са друге стране многи реакционари покушали су да за себе присвоје политички капитал Светозара Марковића. Тек данас, када су наши народи дошли до своје слободе, до власти, када су они који су газили по политичкој, културној и социјалној заоставштини Светозара Марковића прешли У заборав историје, када су пале у прах лажне величине, — наши народи почупали су траву са његова гроба и одали му дужно признање.

Споменик који подиже српски народ Светозару Марковићу је почетак огромног посла на ревизији богатог политичко-културног наслеђа прошлости српског народа по којој су харале слуге великосрпске монархије, непри: јатељи прогреса и културе.

Славећи Светозара Марковића наши народи одају захвалност ономе који је први почео борбу за циљеве који су

ђе ИХ ст

299

данас постали стварност и животни смисао наших народа. За свога младог живота није могао да сагледа све ствари, није могао наћи решења на сва питања која је поставио. Он није могао изаћи из свога доба иако је ишао пред њим и гледао далеко нагред. Али он је дубоко познавао и осећао стварност Србије на истоку и зато је његов покрет стекао тако брзо огроман број присталица — читаве генерације.

Прослава _ стогодишњице – рођења Светозара Марковића није само при знање и захвалност великом човеку. Око гроба, око кога су се пре рата окупљали радници и напредни интелектуалци, данас се окупио читав народ да поврати из заборава његово велико дело. На њему је да се уче наши млади нараштаји како се служи своме народу, како се треба жртвовати за сваки атом свога убеђења, како треба бити неустрашив у борби за народна права и слободу.“

Пошто је после тога саопштено да је влада Србије по предлогу Извршнога народнога одбора Јагодине донела одлуку да се Јагодина назове Светозарево, министар Стамболић је повукао врпцу и открио споменик, огроман бетонски стуб на чијем се врху налази буктиња, са које ће се светлост видети у ноћи по читавом Поморављу. На плочи у подножју споменика урезан је овај натпис:

„У име српског народа овај споменик подиже народна влада Народне Републике Србије 22 септембра 1946 Светозару Марковићу, великом борцу за слободу и независност српског народа, лучоноши социјализма у Србији и на Балкану, неимару братства и јединства јужнословенских народа 18461875.“ Затим је добио реч претставник Бугарске републике генерал - лајтнант Христо Стојков, који је изнео историјат тешких борби Јужних Словена за национално ослобођење чији су неимари били Светозар Марковић, Васил Левски, Христо Ботев и хиљаде других бораца, и указао на то да су у Федеративној Народној Републици Југославији и Народној Републици Бугарској оства-