Наша књижевност
ДР И И ње МИ | мо пун РА И Тар И пет И рт
298
ме Поморављу, Србији, целом српском народу, свима радним народима Словенског Југа и Балкана.
И тако ће Светозар Марковић и после своје смрти наставити своју службу народу намењену, без престанка и без промене. Његова је служба двојака, За живота био је у својим списима сејач „новом науком“ наше напуштене народне њиве; живом речју, сугестивним убеђивањем, несусталим повезивањем расутих снага, покретач и обнављач савремених друштвених струја и организација у нас.
После своје смрти, остао је ауторитет а временом постао је неспорни класик српских политичких социјалних писаца, аутор никада, ни садржајем ни стилом, незастарелих књижевних дела, У исти час, својом личношћу и својим животом, свима нашим узастопним нараштајима постаје, а и отсад остаје стални живи пример и узор слободног, модерног српског слободара, националног, социјалног борца и реформатора.
Одиста је чудна појава тога младиБа. У историји човечанства тешко му је наћи премца, двојника никако. У годинама, више дечачким него момачким, Светозар жели да народ изведе из мрака, из беде, да га изведе на пут светлости, разума, истине и правде, на пут озарен стварним човекољубљем.
Светозарева је судбина у обдјективном, у историском аспекту трагична, али он, субјективно, као живи чинилац нашег народног живота уопште, није трагичан; напротив, он је ведар, ведар до последњег тренутка. Он заиста У својој страственој служби народу није стигао да и о себи поведе рачуна. Пријатељи, другови су узалудно указивали прстом на ужасну слику, којом врели млади живот истиче из њега као крв из ране, али он, рањени херој, са заставом уздигнутом у руци, јуриша од бедема на бедем: у ватреном усхићењу борбе, џи са визијом победе у очима, није осећао ни бола, ни влаге животног еликсира који му лопи из груди.
Он је јасно видео негативне стране нашега живота и негативне особине обичног типа нашега човека. Зато је и устао против наслеђених предрасуда
.
Наша књижевност
као и против пуког формалистичког новаторства, а био је за потврдни, прасловенски дух српског народа, за онај дух који је вековима подржавао наше задруге, наше општине, наше бачије, наше мобе, нашу заједницу, стваратељку наших најлешших вредности наше народне културе. Тражио је да се тај чокот калеми. Овај нараштај који се широм наше отаџбине данас клања Светозареву праху са радосним поуздањем чини ту посмртну почаст, јер исповеда да садашње устројавање нашег друштва
помоћу народних одбора, народних власти, и федерације народних република, — врши се по његову путоказу.
Одбор за приређивање ове опште. народне прославе сматра да, полажући то признање на гроб Светозара Марковића, полаже венац какав му пристефи. Хвала ти на свему, Светозаре Марковићу, лепа, чиста славо српског народа!“ После Вељка Петровића узео је реч у име владе републике Србије министар финансија Петар Стамболић.
„Српски народ прославља данас стогодишњицу рођења Светозара Марковића — рекао је Стамболић. Овај дан славе радници, сељаци, омладина, жене, научници, књижевници и јавни радници. Ми се са поносом сећамо заслужног сина српског народа, борца за слободу и демократију првог идеолога социјализма у Србији, великога родољуба и револуционара који је својим кратким животом забележио нову еру у политичком, социјалном и културном животу Србије у другој половини ХХ века.
Животно дело Светозара Марковића чини га најзначајнијом фигуром у бурној историји српскога народа у про шлом столећу.
Светозар Марковић је био велики по томе што је не само видео тескобу Србије у којој се гушио народ, већ неустрашиво, смелом снагом, какву #имају истински револуционари, замахнуо по темељима те зграде, по монархији и бирократији и подвргао је својој убојитој критици.
Он је био први човек У Србији који је повео борбу за демократију, за по-