Наша књижевност
Белешке
Да је Светозар Марковић био само упрви социјалиста“, пропагандиста неких апстрактних социјалистичких начела,он би био историски значајан, али његово дело не би било тако пресудно и не би тако непосредно увирало у наша данашња остварења и наше даље напоре. А управо његова социјалистичка начела била су донекле утописка. Не само зато што тада, пре осамдесет година, у Србији још нису били сазрели услови за остварење социјализма, што још нису постојале оне снаге за друштвени преображај у смислу научног социјализма, него управо социјалистичка начела Светозара садрже доста непречишћеног, утопискога, еклектичнога,
Али у надахнутим предвиђањима Светозара Марковића о потпуном ослобођењу српског и осталих народа Балкана, о њиховој стварној независности, о њиховом савезу у виду федерације, и поред извесних разумљивих наивности и непрецизности, ми данас задивљени видимо генијалне антиципације. Та његова предвиђања спадају у она пророчанства која су заснована на поимању стварности, на научној анализи, на схватању развојних тенденција друштва, на поимању законитости развитка. Његова визија Србије на истоку, којој је доделио светлу револуционарну улоГу, донекле потсећа на пророчанство Бјелинског из хиљаду осамсто и четрдесет шесте, да ће кроз стотину година Русија задивити свет расцватом својих богатих даровитости и давати законе свету.
Светозар Марковић није само први проповедник социјализма код наших народа, него и покретач читавог једног развитка, иницијатор радничког покрета, за који тада још није било услова, и претеча наше народноослободилачке борбе у којој је остварено спољње и унутрашње _ ослобођење, независност нове народне државе, братство и јединство слободних и равноправних народа. У тој новој држави остварено је и оно што је Светозар Марковић антиципирао; услови за пуни културни развитак заиста народног духа и стваралаштва, услови за оно што је он називао оригиналном народном културом. Предви-
297
ђајући ту оригиналну народну културу, Светозар је правилно указивао на то да се она не може заснивати на реакционарном национализму, на испољавању онога што се називало „народним духом“ а што је прикривало деформације створене угњетавањем, да она не сме бити имитација спољњих борби туђих, капиталистичких цивилизација, него да оно најбоље у народу треба да се испољи уз прихватање најнапреднијих идеја у свету. Тако је он наслутио социЈалистичку културу, која је национална по облицима а социјалистичка по садржају. Буктиња напредне мисли коју је Светозар Марковић подигао пре осамдесет година и данас још баца светлост на пут наших народа. Та светлост није осветлила само његово доба, него је видна и данас.“
Сутрадан, 22 септембра, одржана је главна свечаност у Јагодини, као за. вичајном месту Светозара Марковића, којом приликом је откривен споменик, а Јагодина добила име Светозарево. Ову свечаност отворио је својим говором претседник Државнога одбора за прославу стогодишњице Марковићева рођења, књижевник Вељко Петровић, који је између осталог рекао:
„Кад су, пре седамдесет година, другови Светозара Марковића покопали његово мртво тело у овом гробу, њихове опроштајне речи „Мир пепелу твоме!“ — нису биле изречене само ради обичаја, оне су биле дубоко присно проосећане. Искрена човечанска жеља људи, који су Светозара заиста волели,
Али, земни остаци некадашњег делатеља Светозара Марковића као да су остали и даље, и у дубини гроба, под чарима његове личности: — све до сада они нису упознали потпуног мира и покоја. Па, ево и данас, Светозарев је пепео и опет покренут. Само, данас, тај зажарени пепео дигао се сам, захваћен вољом свога ослобођеног народа, победним радним шумом народне кошнице да би са овога истакнутога обронка светЛео од сада као истурена мишица са буктињом, као истинска лучоноша сво-
ПА +.
Њу 2