Наша књижевност

БАВАЛЕВ ШАКЕ

Прослава стогодишњице рођења Светозара Марковића. — У суботу и недељу, 21 и 22 септембра, у свима нашим републикама свечано и спонтано прослављена је стогодишњица рсђење Светозара Марковића. На многим састанцима, академијама, предавањима, по часописима, дневним листовима и зидним новинама расправљало се с раду и значају Светозара Марковића, нашег највећег социјалног мислиоца у деветнаестом веку, револуционара и борца који је још седамдесетих година прошлога столећа формулисао тежње и идеале наших народа који се у наше дане остварују.

Прослава је отпочела свечаном академијом на Коларчевом народном универзитету, у суботу 21 септембра увече, у присуству многих слушалаца, делегата владе, савезних република и Бугарске републике, као и претставника многих установа, синдиката итд. Овај састанак отворио је својом уводном речју претседник Српске академије наука др. Александар Белић, који је у свом говору изнео заслуге Светозара Марковића за подизање слободарског духа српског народа, као џи осталих наших народа.

Свој говор др Белић је завршио одавањем признања Светозару Марковићу, истичући да ће његова — слава све дубљг и свестраније расти кроз векове.

Затим је у име Српске академије наука, њен члан др Душан Недељковић говорио о политичким концепцијама Светозара Марковића, истакавши да је Марковић био за федерацију балканских народа. Пут ослобођења српског народа Светозар Марковић ви-

део је кроз братство и јединство балканских народа.

У име Београдског универзитета говорио је професорРадивоје Увалић. Он је дао анализу Марковићевих економских доктрина.

Књижевник Јован Поповић говорио је у име Удружења књижевника Он је нарочито подвукао борбу Светозара Марковића у књижевности против свега лажног и безидејног. Светозар Марковић је тражио да књижевност открива истину о животу народа, да изражава стварност и да њен садржај буде истинит.

„У лику Светозара Марковића, који нам је из даљине од седамдесет година постао такорећи ближи и приснији, и поред свега онога што је развитак од седамдесет година одбацио од његова учења и кориговао на њему, — највише нас импресионира неко титанско младалаштво. Он је у историју наших народа, у њихову борбену историју ушао као младић и остао као младић. Ако се за неке генијалне песнике који су умрли млади, а у младости створили зрела дела, говорило да су били љубимци богова, могло би се и за Светозара рећи да је био љубимац истори је. Историја му је, у накнаду за веома краткотрајни живот, дала уздарје да у седам кратких али ванредно плодних година свог свестраног стваралаштва сажме читав један развитак, да за тих седам година у себи оличи све напредне снаге своје средине и свога доба, даза тих седам година пробуди и покрене нове, још невиђене снаге у српском народу, и да плод тих седам година траје до данас.

ти

„