Наша књижевност

Белешке

Марковићево постављање задатака ослободилачке борбе јужнословенских и балканских народа довољно је анализирано и критички расветљено, нарочито у односу на борбу наших народа у минулом рату и њене тековине. Марковићеви историски погледи, а посебно његови погледи на друштвени и политички развитак Србије, много су мање обрађени, па није ни дата потпуна оцена његовог рада на овоме пољу, нити обележен значај његових прилога нашој историској науци. Разумљиво је да је борба коју су наши народи водили противу социјалног и националног угњетавања у бившој Југославији, а затим против фашистичког окупатора и реакције, условљавала већу или мању актуелност научне обраде појединих питања, па према томе и појединих делова Марковићевог наслеђа. Али данас, када се оно у потпуности и мирно може сагледати, проучити и оценити, и Марковићеви историски погледи наћи ће своје достојно место у развоју наше историске науке,

Ма колико да је Марковићева обрада појединих питања историског развитка Србије уткана у главну, програматску тезу књиге, ипак је довољно разрађена да може послужити за проучавање његових историских погледа, његове оцене појединих историских догађаја, друштвених установа и односа.

У осврту на рад дотадањих историчара Марковић напомиње да „од српских писаца историје нема ни једнога који је написао историју српске револуције, историју онога преврата који је учињен у државном и друштвеном животу српског народа и у основним његовим појмовима о својој народности и својој држави“, — а који започиње у првом устанку. Разлоге томе Марковић није видео само у неразвијеним културним приликама, и оскудици интелигенције која би могла стварати јача научна дела. Код њега се ни та извикана балканска културна заосталост не појављује као неки удес, него као последица одређених друштвених и политичких услова. А ови су одређивали и друштвену свест и стављали границе научном сазнању. Поред тога што је у

301

дотадањим историчарима Србије видео људе „без темељног образовања, који управо нису ни разумевали шта треба да покаже историк“, Марковић је у њима прозрео и људе једне или другс династије, „историчаре“ у чијим се списима „свуда огледа њихова главна тежња, да опишу заслуге једне династије или управо њеног оснивача, а да покуде другог“. А што је још значајније, Марковић увиђа да такви писци нису често ни били свесни колико фалсификују истину, јер се „тако звана интелигенција, у течају четрдесет година тако образовала у духу монархичном, те и не примећу је срамно сакаћење историје српског народа, којим се цео народ претставља као богаљ, а поједине личности као његови спаситељи“. Марковић је био свестан дубоке друштвене условљености самог људског мишљења, свестан тога да грађански историчари мисле мозгом своје класе и када излажу своје „лично мишљење“. А видео је и докле иде то извртање истине код оних који су се свесно ставили у службу противнардних интереса. У политичким приликама које су стварале „журналисте које су проповедале јавно да се само под сенком султановог закриља може усрећити српски народ“, и песни ке „који су у стиховима и прози певали „оде“ султану“, нису могли понићи ни бољи историчари.

Задатак који је Марковић поставио пишући „Србију на истоку“, — да покаже „како се развијао српски народ у кнежевини од како се ослободио господарства“, — имао је за циљ да српском народу изнесе слику „шта му је донела српска револуција“, — „шта је имао па изгубио, а шта је могао добити па није добио у своме државном развитку“. И он је исцрпно и документовано изложио шта је српски народ добио, а шта је у основи било обележено још речима „уставобранитеља“ Аврама Петронијевића: „Ово је царска земља. Као што су пређе заповедали Турци, тако нам је заповедао цар, да и сад имамо место војвода — начелнике, место кадија судије, место субаша — кметове, који ваља да заповедају народу...“